02/01/2018

ĆUTOLOG

Biti slobodan znači živeti po sopstvenoj meri, bez strahova i potrebe da se bilo kome ispovedaš.

Lično sam još u ranoj mladosti shvatio da ne mogu biti bezgrešan, s obzirom na sve što sam planirao da uradim, ostvarim i osetim, već tada svestan da ću malo toga u životu raditi po pravilima koja je neko drugi nametnuo. Istovremeno odlučivši da se zbog svojih grešaka nikome neću pravdati jer će moj Bog, onaj kog sam po slobodnoj volji (a jedino je tako ispravno) odabrao kao svog vrhovnog sudiju, uvek znati ako sam se o njega ogrešio.

Uz to, zahvaljujući babi koja me odgajila, naučio sam jednu od važnijih životnih lekcija: “Nisi grešan ako nekome ne pomogneš, jer nećeš uvek biti u prilici. Grešan si samo ako nekom u nečemu svesno odmogneš.“

Vaspitan tako, odlučio sam da se u životu povlačim i sklanjam svaki put kada nisam u mogućnosti da nekome budem od koristi, kako mu ne bih još i smetao – da me ima, ali da sam neprimetan.

Po istom principu sam odabrao i da ćutim ukoliko moje reči ne pomažu, ne edukuju ili ne dopiru do onog kome su namenjene. Kad god sam u mogućnosti, a sve češće jesam, izbegavam da vodim banalne razgovore ili da sebe bilo kome opisujem. Celog života sam težio tome da moji postupci govore umesto mene, a oduvek verovao kako ništa što je mudro ili lepo nema potrebu da samo skreće pažnju na sebe. Verovatno se baš u tom uverenju skriva razlog zašto sam odlučio da u životu o sebi pričam malo i samo sa retkima.

U eri samopromocije u kojoj je brisanje granice između privatnog i javnog zahvaljujući reality i social network konceptu života dovelo do toga da tračarenje i besciljno komentarisanje svega i svačega postane opšti vid komunikacije, moja svesna odluka je da ne trošim zalud svoje reči. Po cenu da me drugi smatraju uobraženim ili nesocijalnim, otvoreno priznajem da na pragu svoje četrdesete nemam ni vremena ni energije da se bavim banalnim, tabloidnim temama ili da razgovaram sa neinteligentnim ljudima.

Takođe ne osećam želju, a još manje potrebu da drugima objašnjavam svoje postupke, otkrivam kuda se i zašto krećem, sa kim spavam, u koga sam zaljubljen, zašto sam kod kuće uvek u donjem vešu ili još češće bez njega, kakvu muziku slušam, zašto sve ređe gledam filmove i zašto većinu stvari, iako ne moram, radim sam…

Baš onda kada se od mene očekuje da se verbalno opisujem ili pravdam, odlučujem da prkosno ćutim.

Moja tišina najpre je stvar otpora nastalog kao posledica želje da ne učestvujem u kolektivnoj galami. Ukoliko je neophodno da se nadvikujem ili budem prost i nekulturan kako bi se moje reči čule, onda ne želim ni da ih izgovaram. Epoha buke, u kojoj ljudi imaju potrebu da viču, budu glasni, bahati i agresivni, dovodi dalje do toga da razgovori koji se vode postaju besmisleni, nedžentlmenski i bez poštovanja prema sagovorniku. Uzmite mi to za zlo ako želite, ali ja u toj paradi ne želim da učestvujem. Zovite me ćutologom, ne ljutim se.

Moje ćutanje je odbrana smislene komunikacije.

Jasno mi je da zbog toga drugima delujem arogantno, kao i zbog činjenice da hodam uzdignute glave, ne mareći puno za stvari koje se oko mene dešavaju, što ne znači da ih ne primećujem. Čak, naprotiv. Distanciran uvek najbolje vidim.

Mogu da se zanimam za ljude bez najmanje želje da budem sa njima, što uglavnom i činim. Poput naučnika koji posmatra insekte. Generalno, ne volim da se pojavljujem u javnosti i uživo niti da provodim vreme sa neinspirativnim ljudima. To nije moj stil.

Poetičnije bi svakako bilo reći da biram trasu velikih umetnika koji stvaraju u tišini, daleko od očiju javnosti puštajući da njihova dela govore umesto njih. U tome ima istine, ali moje distanciranje više je u vezi sa tim da ne želim da me povređuju oni koji ne zaslužuju ili da me svojom glupošću truju oni koji mi intelektualno nisu dorasli

Sebe smatram inteligentnim čovekom koji je ovladao sopstvenim umom i okružio se mudrim, kreativnim i inspirativnim ljudima. Individualan sam i sebe, kao i svoje emocije, držim pod kontrolom. Druge ljude lako nateram da i oni zaćute i u tome se ogleda moja moć u svom punom sjaju.