VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

EROS I TANATOS


Sticajem okolnosti poslednjih dana sam u takvom okruženju da me po ko zna koji put intrigira u kojoj meri su ljudi oko mene u svom bitisanju paralisani strahom od smrti i prolaznosti. Istina, ovu impresiju gradim kao filozof od koga mnogi očekuju da im leči dušu, pa mu se obraćaju sa raznim problemima nesvesni da je u njihovoj osnovi taj jedini strah koji nam je svima svojstven.

S obzirom na to da je naše bitisanje na ovoj planeti pod ogromnom senkom zagarantovanog odlaska sa nje logično je da se svi pri susretu sa ovom spoznajom uplašimo. Međutim, bilo bi normalno da taj strah u nekom trenutku i prevaziđemo. Lično se sećam da sam kao mali imao napade panike i jecajući se bacao po kući, proživljavajući u mislima trenutak u kome svet i dalje postoji, a mene nema. Tada nisam znao ono što znam danas da to nije moguće doživeti tj. da stanje nepostojanja nije strašno, jer u tom trenutku nećemo biti svesni da ne postojimo, kao što nisam umeo, odnosno želeo ili smeo, da svom okruženju objasnim čega se zapravo plašim.

Roditelji su stoga pribegli raznim metodama da me oslobode straha kome nisu znali uzrok. U psihologiji verovatno postoji objašnjenje zašto mi je sa ove distance najinspirativnije to da su me, između ostalog, odveli i kod neke babe na selo da mi skida strah. Taj paganski običaj u Srbiji živi i danas, a pribegavaju mu podjednako i vernici i nevernici slepo verujući da je delotvoran, dok je meni lično i tada kao i sada bio samo zabavan. Sećam se da sam ležao u maminom naručju prekriven crvenom tkaninom dok je baba mistik iznad moje glave nešto bajala i iščitavala uzroke mog straha. Ne sećam se naravno šta i kako, ali sam dobro zapamtio da, iako su me nekoliko puta vodili kod nje (pretpostavljam po srpski tri puta), ni jednom nije izgovorila ono što je zaista i uzrokovalo moj strah. Znam isto tako da sam ležeći ispod te crvene krpe demonstrirao dva principa koji su mi svojstveni i dan danas: ćutke sam se smejao ljudskoj gluposti bez izrazite želje da je demantujem kad je već duboko ukorenjena i spoznavao sam da ću svoje strahove i druge probleme u životu rešavati sam te da mi u tome neće biti od velike pomoći ni vradžbine, ni religija, niti drugi ljudi, in general.

Strah od prolaznosti sam, logično, prebrodio radom na sebi, odnosno obrazovanjem. Kao umetnika me smrt često inspirisala dok sam se kao čovek sretao i sa strahom od nje i sa samoubilačkim nagonima, ali sam ih prevazišao studiranjem filozofije. U tome mi je najviše pomogao Epikur koji je bolje od svih predvideo savremeno poimanje nesvesnog tvrdeći da ukoliko smo smrtni, a danas sa sigurnošću znamo da jesmo, utoliko nema razloga da se plašimo života posle smrti. S obzirom na činjenicu da kada umremo nećemo biti svesni da smo mrtvi onda nema potrebe da se živi opterećujemo time i da se plašimo nečega što ni na koji način nećemo moći da percipiramo. Ili što bi Jalom rekao nadovezujući se na Epikura: Tamo gde sam ja nema smrti, tamo gde je smrt, nema mene!

Ono što ljude najviše sprečava da se oslobode straha od smrti i prepuste se potpunom uživanju u životu jeste crkva koja je ovaj strah uzurpirala kako bi uspostavila sopstvenu diktaturu odnosno profitirala na njemu na razne načine. Religija ili, uže gledano, hrišćanstvo koje stotinama godina drži ključeve fiktivnog zagrobnog života pružajući nerealnu utehu ljudima koji se plaše smrti meni lično nikada nije bila kompas ni u jednom pogledu, pa ni tom. Sa ovim u vezi mi je fenomenološki inspirativno da se ljudi unatoč obrazovanju i naučnim dostignućima i dalje pecaju na tu prodaju magle, te da najviše onih koji strahuju od smrti ima upravo među ortodoksnim vernicima. Taj fenomen mi je podjednako nedokučiv poput odgovora na pitanje zašto ti isti koji veruju u zagrobni život na sahranama plaču i nariču, ukoliko već žive sa izrazitim uverenjem da je onaj koji je umro otišao na bolje mesto?

Tačka u kojoj je hrišćanstvo palo u svakom pogledu je uzurpacija životnog nagona, odnosno seksa i onoga što šire definišemo kao Eros. Na koncu, taj zahtev da se ljudi odreknu onoga što predstavlja izvor života mu se i obio o glavu. Zato se u novom milenijumu i sa novim generacijama dešava nova renesansa – oživljavanje humanizma i vraćanje antičkim vrednostima.

Razočaran u hrišćanstvo i druge religije koje su čista zabluda za neobrazovane i one koji nemaju snagu da uzmu život u svoje ruke već se uzdaju u lika iz mašte nazivajući ga Bogom, razuman i obrazovan čovek u postmodernizmu ponovo spoznaje da je sila koja ga pokreće da ide dalje i da teži višem zapravo u njemu samom. Tanatosa, sina noći i tame, personifikaciju spokojne i nenasilne smrti jedino može pobediti Eros – nagon života koji stalno teži njegovoj obnovi – u grčkoj mitologiji simbol strasti koja obuzima i bogove i ljude nagoneći ih da uspostavljaju intimne odnose kojima obnavljaju život kosmosa.

Večna borba Erosa i Tanatosa u nama predstavlja najbitniji sadržaj života i rezultira njegovim najraznovrsnijim najnižim i najvišim manifestacijama od sadizma, mazohizma, psihopatije, neuroze do ljubavi, umetnosti, književnosti. Koliko god nam bilo teško da to prihvatimo, života bez konačne smrti nema i jedino što možemo da učinimo sa tim u vezi jeste da stanemo na stranu Erosa i da se protiv Tanatosa borimo ljubavlju i humanizmom, te da utehu pronalazimo u spajanju i povezanosti sa drugim ljudima. Ljubav i sve drugo što personifikuje Eros su jedino što život čini vrednim življenja, dok je uloga smrti u toj priči sporedna. Ona je tu samo da nas povremeno podseti na prolaznost vremena. Jer da bismo umeli da vrednujemo život, da uživamo u svakom njegovom trenutku, da budemo humani, saosećamo sa drugima, da neke stvari u životu volimo i radimo sa najvećom strašću moramo biti svesni da su ta iskustva osuđena da nestanu.

Živeti život u nadi bez pokrića da ćemo posle smrti dobiti šansu da ga živimo ponovo ili bolje, maltene je potpuno besmisleno. Uživati u životu i iskoristiti svaki dan možemo samo ako prihvatimo smrt kao neminovnost i oslobodimo se straha od nje što je izvodljivo jedino zahvaljujući sekularnim doktrinama. I to je lekcija koju sam naučio još u detinjstvu, odbivši već tada da prihvatim fiktivnu ideju o zagrobnom životu u bilo kom obliku i birajući drugi put – put nauke, filozofije i zdravog razuma. Ukratko, ono što mene zanima jeste ovaj ovozemaljski život i kako ga učiniti boljim, lepšim i ispunjenijim kako za sebe, tako i za druge.


All images and materials are copyright protected and are the property of doroteo.rs


ID / Ideja Lekcija ili Inspiracija


PROČITAJTE I…

#SHARE
error


2 thoughts on “EROS I TANATOS”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *