VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

SEKS SIMBOL / Steve McQueen

Pitanje za čijim odgovorom mnogi i dalje tragaju glasi: Šta se krije u osnovi nenametljivog, a efektnog šarma i cool izgleda? Da li su to maniri, osmeh koji osvaja, prezentnost, jednostavno i klasično odevanje sa stilom, sirova privlačnost ili talenat bilo koje vrste? Po mnogima samo dve od navedenih stvari postižu željeni efekat, a kada neko poseduje sve – postaje vanvremenska ikona stila i Kralj šarma, ukratko Steve McQueen.

Živim za sebe i ne odgovaram nikome” – rečenica koju je izgovorio na setu kultnog filma Sinsinati Kid, postala je lajtmotiv mnogima koji ga smatraju svojim idolom i ne samo njima. Skoro 40 godina od njegove prerane smrti, u vremenima u kojima više nego ikada težimo slobodi i tome da budemo svoji, ova i brojne druge izjave u sličnom tonu inspirišu ljude da žive život po svom. Njegovom liku i delu se i danas klanjaju horde fanova, čak i onih koji su rođeni mnogo posle njegove smrti. Sa druge strane njegov stil, na prvi pogled nenametljiv i bezbrižan, mnogima je i dan danas neshvatljiv, podjednako koliko i nedostižan. Među takvima ima i onih koji konstatuju kako bi čuveni glumac da nije postao baš to tj. da ga nismo toliko puta posmatrali na bioskopskom platnu, na ulici ostao potpuno nezapažen – jedva srednjeg rasta, kratko podšišan, lenjih pokreta i ne baš zavidne fizičke konstitucije, obučen uglavnom u majice, vindjakne i sportske pantalone koje su često izgledale iznošeno. Međutim, upravo ta njegova nenametljivost na prvu loptu učinila ga je šarmerom na koga retko ko ostaje imun.

Njegovi pokreti nisu bili lenji već ležerni i sigurni. Govorio je malo, ali efektno, transformišući svoje zanimljivo lice sa bezbroj različitih grimasi koje ni jednog sagovornika ne ostavljaju ravnodušnim i koje su svakako jedan od preduslova tako velikog uspeha na filmskom platnu. Mnogo je njegovih savremenika, ali i potonjih filmskih zvezda koje su pokušavale da imitiraju taj prkosan stav, samouverenost i ležernost glumca koji je jedan od pionira Don’t Crack Under Pressure stava, ali mu u tome niko nije prišao ni blizu. Bandito, kako su ga zbog prgave i teške naravi mnogi zvali, tu svoju tamnu stranu kompenzovao je neverovatnom harizmom i ekscitativnim šarmom koji su ga i učinili jednim od najpopularnijih glumaca svih vremena.

Biografija slavnog holivudskog šarmera podjednako je intrigantna i to još od najranijeg detinjstva. Popularnost je stekao ulogama u akcionim filmovima vozeći brze automobile i konstantno bežeči nekuda, najćešče iz raznih zatvora, baš kao što je u mladosti bežao iz popravnih ustanova i domova za decu. Rođen je u Indijani i kao dete je živeo poput junaka Dikensovih romana. Detinjstvo mu je bilo sve samo ne idilično. Otac ga je napustio kad je Steve imao tek šest meseci, pa ga je majka, inače alkoholičarka i prema nezvaničnim izvorima prostituka, sa tri godine ostavila kod babe i dede. Moglo bi se reći da je jedino u tom periodu osetio prave čari detinjstva uz ujaka koji je postao bitna figura u njegovom životu. Steve ga je u intervjuima nakon što je postao poznat često pominjao kao nekoga ko je pozitivno uticao na njega i oblikovao njegovu budućnost, prevashodno time što mu je za četvrti rođendan poklonio tricikl i uveo ga u svet trka koje će postati i ostati njegova doživotna strast. Kada mu je bilo osam godina majka je došla po njega i odela ga u Indijanapolis. Ujak Klod mu je na rastanku poklonio zlatan džepni sat na kome je izgraviranim slovima pisalo: Stivu, koji mi je bio sin. Slavni glumac je taj sat smatrao jednim od najdragocenijih predmeta u svom posedu.

Život sa majkom koja nije bila u stanju da brine ni o sebi i očuhom koji ga je tukao, primorao ga je da već sa devet godina pobegne od kuće, pa je narednih nekoliko proveo uglavnom na ulici upoznajući svet lakog kriminala. Kako je sam  rekao u jednom od intervjua usled nedostatka strogosti postao je maloletni prestupnik sumnjivog renomea koga su policajci vodili na spavanje kad god bi se nešto loše dogodilo u njihovom kraju, bio on za to kriv ili ne. Usledile su godine bavljenja sitnim kriminalom sve do 14-te kada ga policija posle hapšenja vraća kod očuha koji ga je pretukao i bacio niz stepenice zbog čega mu je Steve zapretio da će ga ubiti. Majka ga potom šalje u Kaliforniju u kazneno-popravni dom Boys Republic of California što se pokazalo kao odličan potez. Dom je imao strog režim, ali izvanredne vaspitače koji su od Steva, po sopstvenom priznanju, stvorili valjanog mladića koji se sa 17 godina prijavio u mornaricu. Mada mu je i tamo njegov nemirni duh u početku stvarao probleme, posle boravka u vojnom zatvoru kao da je preko noći sazreo i u potpunosti se povinovao vojničkoj disciplini. Tokom jedne od vežbi marinaca na Arktiku, spasao je život petorici vojnika zbog čega je primljen u počasnu gardu američkog predsednika Harija Trumana. Posle mornarice se zaposlio na brodu-cisterni i još neko vreme plovio, da bi se. početkom 50-tih godina konačno iskrcao i nastanio u Njujorku.

1952. godine je upisao Sanford Meisner’s školu dramske umetnosti uz finansijsku podršku koju mu omogućuje G.I.Bill, a u isto vreme konačno postaje isplativa i njegova ogromna ljubav prema motorima i trkačkim automobilima, pa i tim putem zarađuje novac kojim plaća svoje školovanje. Odmah po završetku istog, zaigrao je u nekoliko predstava i TV filmova, ali je na onu pravu veliku ulogu na filmskom platnu svesno i samoinicijaivno dugo čekao uveren da gledaoci neće davati novac za filmove u kojima igraju glumci koje mogu besplatno da gledaju na TV-u osim ako nije  pitanju neko remek-delo. TV filmovi su svakako učinili da stekne popularnost i počne da dobija sve više ponuda za rad. Tokom ove faze posebno ga je proslavila uloga u seriji Wanted: Dead or Alive koja mu je pružila mogućnost da utemelji sebe kao ultimativnog antiheroja jer će na taj način postati i ostati večno slavan. Uloga na koju je dugo čekao desila se 1960. zahvaljujući Frenku Sinatri koji je u njemu prepoznao nešto posebno pa su zajedno zaigrali u filmu Never So Few. U tom filmu Steve McQueen kao da je glumio sebe – opak lik, preka narav i brze vožnje koje je obožavao.

Ovo ostvarenje mu je otvorilo vrata Holivuda i odmah za njim su usledili blokbasteri koji su ga vinuli u zvezde, a pogotovu Sedmorica veličanstvenih i Veliko bekstvo koje je i sam smatrao svojim najboljim kreacijama i posebno ih voleo. Filmovima koje snima tokom 60-tih utemeljuje status filmske zvezde, a posle Paklenog tornja 1974. godine postaje najplaćenija filmska zvezda na svetu. Bez obzira na temperament koji su mnogi karakterisali kao nezgodan, kao i na česte svađe sa rediteljima i producentima nije imao problema sa dobijanjem boljih i većih uloga. Štaviše, pre se dešavalo da neke od kultnih sam odbije kao što je bio slučaj sa filmovima Doručak kod Tifanija i Prljavi Hari, kao i Spilbergovim Bliskim susretima treće vrste koga je odbio, kako je obrazložio, zato što ne može da plače na silu. Snimanje filma Apokalipsa danas je napustio jer nije dobio traženih 2.2 miliona dolara. Inače kad god se povlačio iz filmske industrije, radio je to uglavnom kako bi se potpuno posvetio automobilima, motorima i trkama. Vreme je najviše voleo da provodi sa mehaničarima, radnicima, kaskaderima, vozačima automobila i pravim glumcima tj. sa svima onima koji pošteno rade neki interesantan posao. Bio je daleko od mondena i izbegavao skupove na kojima se okupljaju ljudi o kojima se govori.

Iznad svega je mrzeo golotinju na filmu, ali je glumice voleo. Važio je za velikog zavodnika, voleo mnoge žene, mada im nije bio preterno veran. Sa druge strane, nije trpeo da one njega varaju i zbog preke naravi je veoma burno reagovao na prevaru, pa je u jednoj takvoj situaciji svojoj devojci prislonio pištolj na čelo kada je saznao da ga je prevarila iz osvete jer je saznala da je i on sam paralelno bio sa nekoliko žena. U brak je ulazio tri puta. 1956. godine se oženio glumicom Nelie Adams sa kojom je dobio sina i ćerku, a od koje se razveo 1972. da bi se godinu dana kasnije oženio koleginicom Ali MacGraw sa kojom je bio pet godina i varao je, između ostalih, i sa svojom prvom ženom. Poslednji put se oženio neposredno pred smrt sa modelom Barbarom Minty. Bio je i sa mnogim drugim manje ili više poznatim lepoticama od kojih su neke ostajale u drugom stanju, ali su sve abortirale. Za svoju decu, Teri i Čeda, je bio veoma vezan trudeći se da im obezbedi sve ono što on u detinjstvu nije imao. Novac mu nije bio preterano bitan, ali se ponosio činjenicom da je uspeo svojoj majci da obezbedi lagodan život u kasnim godinama i deci školovanje za koje je on morao sam da se bori. U popravnom domu u kome je proveo detinjstvo osnovao je fond, a svake godine je davao i stipendiju za koledž jednom od pitomaca što mu je pričinjavalo posebno zadovoljstvo.

U prilog ove ljubavi ide i činjenica da je u većini filmova sa takvim scenama vozio sam bez kaskadera. Pred snimanje filma Le Mans, koji se i bavi automobilzmom, 1971. godine se obavezao da će scene u njemu biti potpuno realistične, pa je insisirao da i u najekstremnijim brzinama on lično vozi Porsche 917 i to pri brzini od 225 km na sat. Za njega je to bio mačiji kašalj s obzirom na to da je samo godinu dana ranije osvojio drugo mesto u trci 12 Hours of Sebring vozeći jedan drugi model istog proizvođača i to sa gipsom na levoj nozi pošto je samo dve nedelje pre toga doživeo saobraćajnu nesreću na motoru. I to nije bila jedina trka na kojoj je kao takmičar učestovao. Zanimljivo je i to da je na snimanju filma Bullit iz 1968. legendarnim Mustangom toliko jurio ulicama San Franciska da su za potrebe snimanja korišćena dva ista modela automobila, jer je jedan toliko demoliran prebrzom vožnjom da nije bilo mogućnosti da se popravi. Model koji je preživeo, završio je u McQueenovoj privatnoj kolekciji u kojoj je u trenutku njegove smrti bilo preko 100 najrazličitijih modela automobila i motora. Kao da mu hobiji koji donose uzbuđenje na zemlji nisu bili dovoljni posedovao je i nekoliko različitih letelica ili to možda ima veze sa činjenicom da mu je otac, kog nikada nije upoznao, zapravo bio pilot akrobatskog letećeg cirkusa.

Zbog tolike ljubavi prema automobilima i brzoj vožni, mnogi su strepeli da bi mogao doživeti sudbinu James Deana, kome je jednom davno popravljao motor i čak se spekulisalo da su bili ljubavnici. Kuriozitet je to da je sigurnu smrt pukom srećom izbegao na jednom drugom mestu. Naime, 1969. sa prijateljem Jay Sebringom trebalo je da ide na večeru kod Sharon Tate na kojoj su oboje i još par gostiju ubijeni od strane čuvenog masovnog ubice Charles Mansona i njegove porodice u pokolju koji je šokirao ceo svet. Steve je smrt izbegao tako što je na putu do njihovog stana naleteo na prijateljicu i u poslednjem trenutku odlučio da ode sa njom umesto na žurku koja je kasnije postala mesto stravičnog zločina. Ovaj događaj ga je učinio toliko paranoičnim da od tog trenutka skoro nigde nije išao bez pištolja.

Tokom njegovog života, pa i kasnije, postojale su brojne speklacije u vezi sa njegovim konzumiranjem narkotika. Pričalo se da je marihuanu pušio svakodnevno, a da je na vrhuncu karijere 70-tih koristio i jače opijate, pre svega kokain. Nesporno je to da je voleo da popije i da je bio strastven pušač pa ga je upravo ta strast koštala života jer je u 50-toj godini umro od raka pluća, mada je lično verovao da je bolest došla kao posledica visoke izloženosti azbestu tokom vojne službe u mornarici. Njegova prva supruga nedavno je izjavila da je jedina dobra stvar u njegovoj preranoj smrti to što nije doživeo smrt ćerke koja je umrla u 38-oj, a za koju je on bio izuzetno vezan. Sa bolešću se dugo borio, ali je lečenje je bilo uzaludno pošto je kancer otkriven u kasnoj fazi. Poslednji film The Hunter koji su ponovo obeležile jurnjava i brza vožnja, snimio je godinu dana pred smrt i još jednom demonstrirao svoj životni stil unoseći u ovu ulogu kao i u svaku prethodnu sopstveni temperament i lični šarm uz glumačko umeće na kome su mu mnogi sa razlogom zavideli.

McQueen je zbog svog načina života koji je uvek vodio po sopstvenim pravilima ostao sve do danas tipičan moderni predstavnik pop kulture i kao takav role-model mnogima. Sa pojavom ovog plavookog  šmekera – tipičnog anti-heroja vanserijskog talenta, startovala je era holivudskih buntovnih zavodnika modernog doba. Ono što ga je takođe učinilo vanvremenskim idolom koga mnogi i u aktuelnim vremenima pokušavaju da kopiraju jeste njegov stil. Iako je govorio da mu je nebitno kako je odeven sigurno je i njegov način oblačenja nešto što je doprinelo tome da dobije titulu kralja šarma. Štaviše, upravo njegova izjava “Najvažnije mi je da ne upadam u oči. Znam kako se treba obući za koju priliku i sredinu pa se trudim da svojom garderobom ne povredim granice pristojnosti” potvrđuje činjenicu da je McQueen i na tom polju vrlo dobro znao šta radi. Postao je modna ikona uobličivši stil večnog šarmera i muškarca od stila koji je popločao put od holivudskog zlatnog doba do modernih filmova 60-tih. Uspevao je da sve što obuče na sebe poput njegove ličnosti bude potpuno cool. Bilo da su u pitanju obična majica i džins, polo i kaki panalone ili klasično trodelno odelo, činio je da to na njemu izgleda bolje nego na bilo kome drugom. Bio je jedan od onih srećnika koji izgledaju dobro šta god da obuku. Plave kose i preplanulog tena od starta je blagosloven nordijskim, zavodljivim izgledom dopunjavajući ga odličnim odabirom odevnih komada koji su savršeno pristajali njegovom atletski građenom telu zahvaljujući činjenici da se redovno bavio sportom i svakodnevno trčao po dva sata.

Donoseći čitav spektar različitih outfita i na ekranu i van njega, bio je neko čiji su izgled kopirali muškarci širom sveta. Sam je najviše voleo smart casual odeću, sa akcentom na tri omiljena predmeta – chino pantalonama, sakou od tvida i bomber jakni.  Njegov prepoznatljiv, ležeran stil odevanja najčešće je predstavljao spoj tradicije i sporta. Mnogo pre nego što je termin sportska elegancija ušao u upotrebu McQueen je uz omiljene chino i kaki pantalone obukao čuvenu Baracuta Harrington jaknu koja je postala jedan od sinonima za njega. S obzirom na to koliko je voleo motore i automobile, njegov izgled je često bio usklađen sa ovom strašću. Bio je  jedan od onih buntovnika koji su farmerke preuzeli od američkih radnika i učinili modnim predmetom kombinujući ih sa jednostavnim majicama najčešće najobičnijim belim akcentujući tako sopstvenu hladnokrvnost i staljajući svoj šarm i harizmu u prvi plan. Podjednako ležerno i zavodljivo je nosio i formalna trodelna ili dvodelna odela sa lakoćom koju retko koji muškarac u njima demonstrira. Šta god da je na sebe oblačio McQueen je zračio muškim samopouzdanjem koje nikada nije delovalo arogantno, čak i ako on sam ponekad jeste. Iako je bio na vrhuncu 60-tih i 70-tih nikada ga niste mogli videti obučenog u nešto što je bilo ultimativni trend poput, primera radi, zvonastih traperica ili naglašeno printane jakne. Radije je birao jednostavne, klasične forme i vanvremenske modele. Košulje koje je nosio su uvek bile fitovane, ali nikada preuske, pantalone ravne, bez suviše detalja, krojene da prate liniju noge i takođe nikada preterano uske. Veliku pažnju je posećivao izboru obuće u čemu je takođe bio nepogrešiv, a posebno je bio poznat po besprekornom odabiru aksesoara kojih nikada nije bilo puno, tek jedan ili dva, ali efektna – pre svega dobar, kvalitetan sat i isto tako efektne naočare. Koristio je uglavnom ležerne sunčane modele posebno favorizujući čuveni Persol 714 i avijatičarke. Kada je reč o satovima i tu je bio veran klasičnom luksuznom stilu pa je uglavnom nosio Rolex ili Tag Heuer pri čemu je ove druge posebno proslavio, tako da je i dan danas njihov brend ambasador s obzirom na činjenicu da je bolje od bilo kog drugog muškarca živeo u skladu sa njihovom Don’t Crack Under Pressure filozofijom. Od trenutka kada je prvi put u filmu Le Mans nosio njihov čuveni model kvadratnog oblika Monaco 1333, sat plave pozadine i plavooki glumac su postali trajno povezani.

McQeenova buntovna priroda je možda igrala ulogu u odbijanju aktuelnih modnih trendova, ali kada bi pronalazio nešto što je klasično i što mu u potpunosti odgovara čvrsto se držao toga, pogotovu kada je reč o satovima, naočarima i drugim krucijalnim modnim detaljima i komadima odeće. Tajna njegovog perfektnog izgleda i stila koji se pamti krije se u jednostavnosti i činjenici da je oblačio samo ono u čemu se dobro osećao i što level njegovog samopouzdanja podiže na maksimum. Bio je džentlmen klasičnog izgleda sa sklonošću ka ležernoj odeći koja nikada nije bila potpuno neformalna. Njegov stil odevanja je baš iz tog razloga postao norma za sve koji su svesni onoga što nose na sebi, pa je i tim putem gomilao obožavaoce i sledbenike ostavljajući iza sebe u oblaku drumske prašine sve one uštogljene i ljubomorne holivudske tipove koji su se sa razlogom plašili njegove vladavine.


Srpsko izdanje najuticajnijeg muškog magazina na svetu, pokrenuto je na jesen 2013.

esquire.rs


Text is copyright protected and is the property of esquire.rs and doroteo.rs


MAN.AT.HIS.BEST / style / icons / social networks / psychology / human.relations




Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *