VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

ČEDOMIR JOVANOVIĆ / oko suštine nema kompromisa


Čedomir Jovanović nesporno je političar sa najsmelijim i najoriginalnijim imidžom na javnoj sceni, koji savršeno ide uz njegov liberalan stav. Reklo bi se da je pronašao pravu formulu vrativši se adutima koji su ga i proslavili sredinom devedesetih – šarmu i fizičkom izgledu. Bez obzira na to da li vam se njegova politika i karakter dopadaju ili ne, ono za šta mu se mora odati priznanje jeste životni stil koji ga odvaja od drugih političara i čini trendseterom – savršen izgled, visprenost i šarm, sportski duh i skladan porodičan život… Videvši ga takvog kakav je danas gej populacija ga smatra jednim od najprivlačnijih i najpoželjnijih muškaraca u Srbiji, dok bi žene rado na sebe ponovo stavile bedž iz 1996-te sa natpisom: Čedo, oženi me! I za jedne i za druge je, međutim, kasno. Za njega još uvek nije. Ostaje samo da vidimo da li su simpatije i muškaraca i žena, uz imidž savršenog muškarca, dovoljne za probijanje granice cenzusa i popravljanje tabloidnim napadima oštećenog političkog imidža…

PHOTOS / ldp.rs

Jedan ste od retkih političara u Srbiji, ako ne i jedini, koji redovno dolazi na beogradsku Paradu Ponosa. U kojoj meri je to stvar Vašeg političkog (liberalnog) opredeljenja, a koliko lična potreba?

Uvek kada vodim razgovore o Prajdu – i javno, i privatno, i sa organizatorima, i sa protivnicima, i sa onim nezaiteresovanim ljudima – u glavi mi je samo jedna misao: Prajd ima veze sa suštinskim licemerjem i kukavičlukom nekih delova ovog društva. Tako da mislim da Prajd nije samo lična stvar i nije samo politička, već duboko uvezana sa onim ključnim pitanjima naše demokratije koja su meni prioritet – demontaža sistema koji se zasniva na tim mračnim delovima naše prošlosti, naše elite, našeg celokupnog mišljenja. Nije Prajd samo važan zbog borbe za LGBT+ prava, već je važan za svaki drugi segement društva. Kod mene je politika lična potreba, isto kao i Prajd ili kvalitetno vreme i bavljenje nekim stvarima koje su važne za egzistenciju. Mislim da je Prajd pitanje onog minimuma koji ovo društvo mora da savlada.

Jedan od osnovnih zahteva Parade Ponosa je usvajanje Zakona o istopolnim zajednicama, da li ste imali prilike da ga pročitate i kakav je Vaš stav o njemu?

Mislim da je to minimum oko kog ne bi trebalo da raspravljamo. Znam da je za mnoge to tabu tema. Kada slušam od gej ljudi lične argumente, koji su, naravno, važni – rešavanje pitanja nasledstva, regulisanja odnosa, pravljenja zajednice – u legalnom smislu to mi deluje kao minimum ljudskog dostojanstva. S druge strane, važno je da usvajanje takvog zakona prati jasno određenje prema diskriminaciji svake vrste i veoma je važno razmišljati o svakom detalju koji će živote pojedinaca koji sa nama žive učiniti boljim i olakšati veliki broj administrativnih muka. Naravno, ta promena je velika promena za naše društvo. Pogledajte samo kako Crkva reaguje na ta pitanja. Za mene je to važno. Dakle, sam zakon mora pratiti i promena jer je to, između ostalog, i cilj i zadatak svakog takvog zakona.

Poznavajući političke prilike u Srbiji, da li očekujete da bi on uskoro mogao biti usvojen?

Naravno da mora biti usvojen, tu nema kompromisa. LDP uvek kaže: Oko suštine nema kompromisa. Za nas je to suština i minimum. Hoće li vladajuća većina to podržati? Mislim da to nije visoko na listi njihovih prioriteta, ali sačekajmo sazrevanje političkog odnosa prema tome. Ovaj zakon je zaista minimum, a ova vlast je, čini mi se, spremna na taj minimum. Možda nerado, ali ako hoćemo Evropu u Srbiji, ako hoćemo da svi naši građani budu jednaki, ako hoćemo društvo zasnovano na nekim osnovnim principima poštovanja ljudskih prava – to je važno. Argumenti kako neke zemlje nemaju taj zakon ili nemaju tu vrstu pristupa za mene su neprihvatljivi. Od drugih treba da učimo dobro i usvajamo takvu vrstu propisa. Primeri izbegavanja obaveza prema sopstvenim građanima nisu argumenti, to su samo prilike za saučesništvo u diskriminacji i, ako hoćete, na kraju, u nasilju i mržnji. Za mene lično, kao i za LDP i srodne organizacije nema sumnje da je to jedno od prioritetnih pitanja.

Da li generalno imate utisak da se u Srbiji nešto menja na bolje kada je reč o poštovanju prava LGBT+ osoba?

Svakako da se menja. Setite se samo kako je to izgledalo ranije. Glavno je pitanje da li je moguće bolje i više uraditi u vremenu koje dolazi. Mi se uvek zadovoljavamo činjenicom da se određena pitanja otvore. Po izveštajima organizacija koje to rade, znam da postoji određeni broj slučajeva i nasilja. Mislim da je najvažnije da institucije rade ono zbog čega postoje. Ima tu mnogo problema i pitanja koja moraju da se reše – od prevencije seksulano prenosivih bolesti do socijalnog, zdravstvenog, ekonomskog, bezbednonsog i svih drugih pitanja. I to je važno za sve, ne samo za gej osobe. Međutim, LGBT+ pokret najčešće o tome govori. To je prostor za interakciju sa većinom, jer svi moramo da se lečimo, školujemo, putujemo, jedemo, volimo. Da se ne vraćam na praktična pitanja koja razumem, poput promene pola, registracije i svih tih izazova sa institucijama.

Poznati ste kao neko ko svesredno podržava LGBT+ zajednicu, da li se sećate prvog trenutka u životu kada ste odlučili da ćete da pružite podršku ljudima drugačije seksualne orijentacije i šta Vas je potaknulo na to?

Kad vidite da neko strada zbog onog što jeste i kad shvatite da je to ta licemerna matrica koja nas okružuje morate da reagujete. Ne bih da govorim o sećanjima, hajde da pričamo šta se može uraditi u budućnosti na poboljšanju položaja.

Ko po Vama može najviše da doprinese prihvatanju LGBT+ osoba u sredini kao što je naša?

Mislim da mnogo toga mora da se menja i u pristupu same gej zajednice i celog našeg opozicionog mišljenja. Nekad mislim da zaboravljamo zašto to radimo. Mora se voditi dijalog sa većinom, mora se graditi normalno društvo. Nema nam izbora. I homofobi su naše komšije, koliko god to bilo neprihvatljivo reći – moramo da prihvatimo da je to borba za bolju Srbiju čiji su i oni deo. Ljudi koji trpe svakodnevno nasilje se neće složiti sa ovim, možda. I to razumem, ali kad je većina protiv vas morate naći način da vas razume. Obrazovanje, borba protiv nasilja i mržnje, jačanje slobode u javnom prostoru. Nisam rekao ništa novo. To su već poznati ciljevi. Hajde da pričamo o metodologiji.

Kakav je osećaj biti gej ikona u Srbiji?

Ništa posebno. Hvala na toj tituli.

Da li Vam smeta ili imponuje to što Vas većina gej muškaraca apostrofira kao najprivlačnijeg među političarima, a i šire od toga?

Ne smeta mi, volim i ja zgodne muškarce. Doduše za drugačiju interakciju.

Jesu li Vas nekada neki od njih otvoreno „muvali“ i ukoliko jesu kako ste na to reagovali?

Mene stalno muvaju. Ali sam zauzet. Možda je nekome to važno i zanimljivo pa koristi priliku da dobije više pažnje.

PHOTOS / Vesna Lalić / Beograd Prajd

Da li ste kao političar nekada imali problema zbog svoje podrške LGBT+ zajednici?

„Čeda je peder“, „izdajnik“, „lopov“, „nasilnik“… Imao sam mnogo epiteta i zalepaka zbog onog što radim i govorim, ali to je moj izbor. Neću da ne vidim ono što je jasno i nevidljivo drugima jer to ne žele da vide.

A privatno?

Nisam. Trudim se da svoj privatni život čuvam za sebe. Ako ovde očekujete da kažem da imam prijatelje koji su gej, ili Albanci, ili Hrvati nećete to od mene čuti. Bio bih zaista sebi privatno neprihvatljiv da među ljudima koji me okružuju nema različitosti. Međutim, posledice mojih stavova i odluka odražavaju se na svakom polju. Privatno sam isti onaj čovek koji ima stavove koje javno zagovara.

Roditelj ste, na koji način svoju decu učite poštovanju ljudskih prava i različitosti?

Svoju decu ne učim. Učimo zajedno. Jedni od drugih. Oni su u okruženju, školi, porodici stalno izloženi nekim nama važnim vrednostima. Mislim da je osnovno tu, sve drugo moramo da učimo zajedno.

A šta biste, takođe iz pozicije roditelja (ne političara) poručili onima čija su se deca autovala, a oni sami imaju problem da prihvate seksualnu orijentaciju svoje dece?

Moji klinci su moj najveći ponos, moja porodica i sve ono što me okružuje. Ne mogu da zamislim da zbog neke njihove odluke, svojstva ili bilo čega takvog roditelji odbacuju decu. Uvek je takve savete deliti nezahvalno, ali vaša deca su vaš ponos i ona liče na vas. Hteli vi to ili ne, samo gubite. Ovde kod nas se zaboravlja često da i nebeski narod umire, prirodnom smrću. Prolazi vreme, a klinci baš brzo rastu. To ne treba propustiti ni po koju cenu.


interviewed for Belgrade Pride Magazine / november 2019

Za one koji nisu LGBT+, Prajd je jednom godišnje. Za aktiviste i ljude iz zajednice Prajd je svakog dana i on znači biti ponosan na sebe i biti ponosan na druge ljude oko sebe; na ljude u zajednici, na ljude van zajednice, na sve one koji utiču na pozitivne promene, generalno. Ta ideja je polazna tačka PONOS-a, Beogradskog Prajd Magazina.


Text is copyright protected and is the property of  ponos.rs and doroteo.rs


BGD.N / osećaj slobode kroz prizmu ljudskih prava, koncepta nediskriminacije i kulturnih vrednosti


PROČITAJTE I…



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *