VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

SUZANA TRNINIĆ / Odgovor i lekcija


U zemlji u kojoj biti politički novinar sve manje predstavlja posao, a sve više hrabrost, Suzana Trninić je jedna od onih koji svoju profesiju brane borbom za istinu i osvajanje slobode u onoj meri u kojoj je to danas uopšte moguće. Zahvaljujući istrajnosti i doslednosti, svaka njena emisija daje jasan odgovor na zadatu temu, dok inteligencijom i moralnim vrednostima koje propagira čini da svaki razgovor sa njom i poruka koju pošalje putem društvenih mreža predstavlja važnu lekciju svakome od nas. Takav je bio i govor koji je održala kao Kuma Prajda kojim  je poručila kako ne smemo ćutaati pred navalom diskriminacije i cenzure jer “kada se borba jednom završi nećete se sećati glasova svojih neprijatelja već koliko su ćutali vaši prijatelji”…

Koja je prva asocijacija koju kod Vas budi Parada Ponosa?

Rekla sam u nedelju i to iskreno mislim – verujem da su svi ljudi rođeni jednaki, da se za tu jednakost moramo boriti podjednako uporno koliko i za pravo da svako bude ponosan na svoju hrabrost, na to da se svakoga dana kad se probudi bori za ono u šta veruje, i da se bori za pravo da voli i bude voljen. Biti LGBT+ u Srbiji danas znači boriti se svakog dana da budeš živ – život je jedan, i niko nema pravo da nam oduzme da ga živimo voljeni.

Šta za Vas lično znači to što ste ovogodišnja kuma Prajda?

Lep je osećaj kada neki ljudi cene ono što radite. Lično, imate satisfakciju da način na koji živite, kako vaspitavate svoju decu, kako govorite i sve ono u šta verujete – jeste ispravno, iako ste u svojoj zemlji u takvim stavovima u ubedljivoj manjini. Profesionalno, velika je podrška da nastavite da radite isključivo po merilima profesije, bez flerta s aktuelnom politikom ili stanjem nacije.

Na šta ste Vi ponosni?

Ponosna sam na svoju decu – na mlađeg sina koji je tek krenuo u školu ali mi je nakon Prajda rekao da je na mene jako ponosan, i na starijeg koji je bio uz mamu i kada njegovi vršnjaci tinejdžeri nisu imali razumevanja za taj moj postupak. Ponosna sam i na svog supruga koji me u svemu bez ikakve zadrške podržao. Meni je to važno jer znam da ne grešim kada imam potrebu da stanem uz one koji su u mojoj zemlji diskriminisana manjina.

Kakav odnos imate generalno sa LGBT+ zajednicom i koliko su Vam pitanja vezana za nju privatno ili poslovno interesantna?

Ne delim svoje prijatelje na strejt i gej, delim ih na dobre i loše ljude. Ni privatno ni profesionalno se moj odnos prema pitanjima prava LGBT+ zajednice ne razlikuje. Stvari su tu potpuno jasne – mi živimo u društvu koje ne ume da prihvati sve ono što ne razume. Mislim da je profesionalna obaveza svakog od nas, čime god da se bavimo, da te zablude rušimo, ogoljujemo i trudimo se da vratimo poverenje među ljude. Ne zaluđujem se da je to posao za jedan Prajd ili šetnju, ali polako, strpljivo, nikako drugačije. Stvari su tu da se menjaju, nisu sva društva na istom nivou razvoja.

Koliko su po Vašem mišljenju pitanja vezana za LGBT+ zajednicu zastupljena u srpskim medijima danas, ukoliko izuzmemo nedelju u kojoj se održava Parada Ponosa? Previše ili nedovoljno?

Ne bih ja to procenjivala “neto” ili “bruto”. Nije stvar u količini, već u jednom ozbiljnom, odgovornom, temeljnom pristupu. Pogledajte samo fotografije nakon Prajda, snimke na televizijama. Moj utisak je da je nekome u interesu da se mržnja širi i da se biraju samo kadrovi koji će mržnju da podjaruju. Nama nedostaje profesionalan pristup obradi ovih tema. Dita je zbog narodne nošnje bukvalno bila razapeta cele nedelje posle Prajda. To je nedopustivo. Međutim, nije da je to samo problem u odnosu prema LGBT+ zajednici. Mediji su takvi kada je reč o porodičnom nasilju, vršnjačkom nasilju, pravima žena, mizoginiji… To je društveni problem, nije problem samo LGBT+ zajednice.

Ima li u Srbiji cenzure kada je reč o LGBT+ temama?

Verujem da sam Vam i na to pitanje prethodnim odgovorila. Nije to cenzura to je neprofesionalizam, neznanje i neodgovornost.

Koliko uopšte danas ima cenzure u Srbiji kada je reč o bilo kojoj političkoj ili društvenoj temi?

Cenzura je svuda. Mi sada moramo da govorimo o tome kako se osvaja sloboda.

Da li ste i sami bili žrtva cenzure i kako se nosite sa tim?

Mislim da sam predugo u novinarskom poslu da bi bilo šta moglo da mi se proda kao moranje. I dalje radim isključivo onako kako novinarski posao mora da se radi – odgovorno. Koliko prostora za to mogu da dobijem, ne odlučujem ja. Ali drugačije da radim ne umem, niti mi u ovim godinama pada na pamet da to menjam. Osim svog obraza i imena nemam ništa drugo, to nije na prodaju nikada bilo, niti će.

Aktivni ste na twiteru, koliko je on imun na cenzuru obzirom na to da mnogi društvene mreže generalno apostrofiraju kao takve?

Tviter nije ono što je bio, na njemu su meni sada veći problem širenje govora mržnje i fake news. Što se mog tvitovanja tiče – ne podleže cenzuri. Samo sam ponekad umorna od vesti i lakše mi je da retvitujem NjuzNet nego da tražim način da se sa ludilom koje čitam borim.

Kao novinar ste poznati po tome da tragate za istinom i konkretnim odgovorima na goruća pitanja, koliko je teško u aktuelnim vremenima razlučiti šta je laž, a šta ne?

Pripadam generaciji novinara koja je profesionalno stasavala devedesetih, te smo naučeni da se borimo za ispravne stvari, za budućnost svoju i svoje zemlje i da se ne obaziremo kada nam govore da smo strani plaćenici, NATO lokatori, špijuni… Ta terminologija je živa i danas. Ne obazirem se. Da je lako, nije. Ali ne vidim da imam nekog izbora.

Da li je teško tražiti i dobiti konkretne odgovore na pitanja koja se tiču celog društva, a uglavnom su dugo ne rešavana?

Nije teško tražiti ako ste dobro pripremljeni za razgovor. To je ono što mojim kolegama u većini danas nedostaje. Kada znate šta treba da pitate onda je lako.

U kojoj meri ih pronalazite?

Trudim se da teme kojima se bavim uradim sa osećajem da sam bar jednoj osobi koja je emisiju pogledala – pomogla. Ako u tome uspem, ja sam srećna. I idem dalje.

A sagovornike. Da li je teško pronaći smislene sagovornike u Srbiji koji će Vam dati konkretan i pametan odgovor na postavljeno pitanje?

Teško je dovesti u studio ljude koji su spremni da se suoče s novinarskim pitanjima i sopstvenom odgovornošću. Takvi gosti nedostaju. Ne dolaze jer im se može. To je već društvena patologija i leči se, između ostalog, na izborima.

Da li i ko u Srbiji danas ima odgovor na svako pitanje?

Ne znam. Možda Vučić?


interviewed for Belgrade Pride Magazine / October 2018

Za one koji nisu LGBT+, Prajd je jednom godišnje. Za aktiviste i ljude iz zajednice Prajd je svakog dana i on znači biti ponosan na sebe i biti ponosan na druge ljude oko sebe; na ljude u zajednici, na ljude van zajednice, na sve one koji utiču na pozitivne promene, generalno. Ta ideja je polazna tačka PONOS-a, Beogradskog Prajd Magazina.


Text is copyright protected and is the property of  ponos.rs and doroteo.rs


PROČITAJTE I…


BGD.N / osećaj slobode kroz prizmu ljudskih prava, koncepta nediskriminacije i kulturnih vrednosti



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *