VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

VLADIMIR ARSENIJEVIĆ / Da li postoji gej književnost?


U okviru ovogodišnje Nedelje ponosa bili ste moderator diskusije “Postoji li gej književnost?” Da li je na to pitanje uopšte moguće odgovoriti?

Po meni lično sva pitanja identiteta u književnosti su jako čudna, pa tako i ovo. Ono je kompleksno zbog dileme da li je “gej književnost” ona koju stvara autor koji je gej, odnosno pripada LGBT+ zajednici, iako možda tematski okvir njegovog dela nema nikakve veze sa tim, ili nju pak određuje tematski okvir bez obzira na seksualnu orijentaciju autora. To su stvari koje su pod velikim znakom pitanja i postoji više načina kako se tome može pristupiti, pa smo upravo s tim u vezi i pokrenuli ovu debatu u okviru Nedelje ponosa. Na njoj su pored mene učestvovali i autorka Marija Knežević, književna teoretičarka  Tanja Rosić i izdavač Ivan Bevc.

Do kakvog se zaključka tu došlo?

Ukoliko bi se na to kompleksno pitanje moralo odgovoriti jednim konkretnim zaključkom mi smo došli do tog da u jednom idealnom svetu možda ipak ne bi trebalo tako “silovati” književnost kroz bilo koje identitete jer ona sama po sebi predstavlja jedno transformišuće polje u okviru koga imamo potpunu mogućnost, pravo, obavezu, pa često i izazov da se poigravamo sa sopstvenim identitetima. Međutim, pošto je ona sa druge strane često ideološka ili politička onda nekada ta identitetska određenja služe da bismo mi jasnije komunicirali sa onim što su naše namere dok je stvaramo. Po meni dakle, gej književnost bi bila ona koja odgovara nekom preovlađujućem senzibilitetu koji postoji kod gej osoba premda ne neophodno i  samo kod njih.

Da li uopšte postoji potreba da definišemo to što u nedostatku boljeg termina nazivamo “gej književnost” ukoliko danas i u širokoj (mejnstrim) literaturi imamo sve prisutnije LGBT+ elemente kroz sporedne likove ili situacije?

Upravo je to problematika o kojoj govorim. Nemoguće je dati  jasan odgovor ili definiciju gej književnosti jer to u mnogome zavisi od društvenog konteksta. Ja smatram da književnost nema izbora izuzev da bude angažovana ali da, s druge strane, ne bi trebalo da ima jednu vrstu pamfletske funkcije. Pa ipak postoje stvari u društvu gde je potrebno uspostaviti jasniju komunikaciju između onoga što se stvara kao neka opšta kreativnost i onoga što su potrebe određene zajednice ili manjinske grupe. U tom smislu je svakako neophodno i na polju književnosti raditi na osnaživanju LGBT+ zajednice i njene kreativnost kako bi se oni koji joj pripadaju, a koji su manjina, osetili bolje u svojoj koži i društvu u kome se nalaze. S tim u vezi, sve što doprinosi toj vrsti komunikacije ne bi trebalo mimoići, ali ni označavati neku književnost gej prefiksom kao što to nećemo recimo uraditi ni sa TV serijom samo zato što se u njoj povremeno pojavi lik koji je gej već to moramo da posmatramo u širem senzibilitetskom pa i političkom polju kroz jednu slojevitiju poruku koju to delo šalje.

Koliko generalno ima LGBT+ tematike u književnosti mimo ovih okvira koje bi činila “gej književnost”?

Malo. Jako malo i često karikaturalizovano, što ćete možda pre nego u književnosti moći da sagledate u filmskoj ili TV produkciji. To su uglavnom karikaturalizovani karakteri, i baš je Mira Karanović u okviru jedne druge debate na Nedelji ponosa govorila o tome na koji način ozbiljan, slojevit prikaz gej likova u srpskoj kinematografiji izaziva nelagodu i kako glumci uglavnom lako odglume karikature, ali da je drugačije s karakternim ulogama koje ukazuju na problematiku koju nosi LGBT+ seksualna orijentacija. Svakako su danas ti elementni prisutniji i uočljiviji. Ja se sećam 80tih godina prošlog veka kada je SKC bio stecište raznih avangardnih dešavanja, pa samim tim i prvih gej aktivnosti i trenutka kada je tu bio festival nemačkog gej filma na šta se tada gledalo kao na jednu vrstu egzotike koja kod nas ne da ne postoji već da nema šanse ni da će ikada postojati. pa možemo to slobodno da posmatramo kao neku uvezenu egzotiku. Međutim, situacija se u međuvremenu ipak značajno promenila. Čak i kroz devedesete, koliko god one bile mračne, dolazi do jačanja gej samosvesti pa i vidljivosti. Danas ni najveći ludak ovde više ne osporava da LGBT+ zajednica postoji. On se sa njom ne slaže i verovatno smatra kako bi “to sve trebalo pobiti”, ali je on itekako svestan njenog postojanja i uspostavlja komunikaciju sa njom, čak i tim negiranjem. Stvari se dakle sa tim u vezi kreću. Sporo, ali se kreću. Danas neki 15togodišnjak, na primer, koji se zbog drugačije seksualne orijentacije možda susreće s nerazumevanjem u svojoj okolini, ipak ima kuda da ode i kome da se obrati. Da sretne nekoga i da se oseća bolje, tako da u tom smislu mislim da stvari idu unapred. Meni je bilo jako interesantno kad sam u Prajd Info centru video da dolaze neki klinci koji su se osnažili i slobodno nose svoje identitete sa sobom.

Da li u društvu kakvo je naše svrstavanje jednog književnog dela u gej književnost može automatski da predstavlja i njegovu stigmatizaciju?

Svakako da će jedna takva knjiga naići na otpor kod velikog broja ljudi koji ne pripadaju LGBT+ zajednici, ali van nje će biti i onih kojima bi, iako joj ne pripadaju, bilo interesantno da je pročitaju. Ipak, mislim da je tu najvažnije postojanje zajednice kojoj je ta knjiga direktno namenjena, koja je možda srazmerno mala u odnosu na društvo, ali nije zanemarljiva. Tokom debate smo baš s tim u vezi razgovarali s Ivanom Bevcom kao izdavačem i pozabavili se pitanjem da li bi podatak da je autor nekog dela gej umanjio njegovu komercijalnost i načelno se čini da bi. Međutim, ako vi dobro targetirate vašu ciljnu grupu onda možete da računate na jednu vrstu uspeha. Uostalom, ti komercijalni uspesi na polju književnosti su ionako skromni. Hoću reći, načelno se sve manje čita pa je tako i u gej zajednici.

2000te ste kao urednik u izdavačkoj kući Rende pokrenuli gej ediciju KONTRABUNT i kvir ediciju ((O))RG. Na kakve reakcije ste naišli?

Ako me pitate da li je bilo problema, nije, iako je tu bilo dosta škakljivih stvari za ono vreme. Mi smo KONTRABUNT pokrenuli knjigom Dejana Nebrigića “Paris – New York”, pa smo objavili “Staklenac” Uroša Filipovića, ali i prevode strane gej i kvir literature, pri čemu je poseban uspeh postigla Enciklopedija kempa. Meni lično je cela ta aktivnost bila veoma draga. Ona je bila podstaknuta stresom koji smo svi doživeli na onom prvom pokušaju Prajda 2000. godine kada je izbilo to brutalno nasilje od Trga Republike pa nadalje. KONTRABUNT je nastao kao posledica toga što je za mene imperativ da se ne baviš samo sopstvenom kožom i da bi u jednom društvu odgovornih pojedinaca trebalo da razumeš probleme drugih ljudi i da nekako saučestuješ u njihovom rešavanju. Reakcije su uglavnom bile dobre i dolazile su od ljudi senzibiliranih da mogu to da prihvate, ali je mislim da je važnije to što je ta edicija otkrila jedan prostor i kontekst u kome bi se puno toga još moglo raditi.

Znači li to da za literaturu koju bismo obuhvatili terminom gej književnost čitalačka publika nije samo gej?

Mi smo, primera radi, u okviru edicije ((O))RG, objavili knjigu “Mačo kučke” američke autorke Pet Kalifije koja je bila predvodnica jedne radikalnije grupe lezbijskih političkih aktivistkinja. Ona je kasnije promenila pol pa postala Patrik i zasnovala gej porodicu s partnerom koji je takođe ranije bio žena koja je, posle rođenja njihovog deteta, takođe promenila pol čime su značajno porušile brojne stereotipe, čak i neke vezane za LGBT+ zajednicu. Knjiga obuhvata njene pornografske priče u kojima govori puno o paganstvu i panseksualnosti pa su nama u kancelariju dolazili i knjigu kupovali i neki heteroseksualni muškarci, možda na prvi pogled malo “čudni”, koje je zapravo ta literatura u seksualnom smislu uzbuđivala. Mi nismo želeli da idemo na taj pornografski aspekt, ali je eto bilo i toga, kao i onih koji su tu literaturu kupovali kako bi bolje razumeli LGBT+ osobe. Uopšte gledano, verujem da je stepen prosvetljenosti i tolerantnosti kod čitalačke publike prisutan i da se tu može računati na jedan viši nivo razumevanja sveta zbog čega je ona pogodna da se njoj obratimo s pitanjima koja neprestano izazivaju potrese i traume u društvu, pa samim tim i pitanja koja muče LGBT+ zajednicu. 

Koji biste savet sa tim u vezi imali za kolegu, pisca koji recimo u ovom trenutku piše knjigu sa gej tematikom?

Mislim da je kod pisanja najvažnije da si iskren prema samom sebi i da pišeš ono što pokreće tvoj želudac. Ja sam jasno osećao baveći se književnošću da mi je glava motivisana, ali da sam na pravom tragu tek kada to počne da oseća stomak. Taj osećaj nije neka garancija da će to biti dobro i da će bilo ko to poželeti da čita ili bilo šta drugo, ali nekako mislim da valja pratiti svoj stomačni osećaj i ako postoji nešto što ti u životu proizvodi mučninu i želiš s time da se razračunaš, to su stvari o kojima valja pisati. U književnosti postoji jedna vrsta apsolutne istine, ali ona ne mora da bude veristička. Ne moramo da pišemo dokumentarnu, pamfletsku prozu niti je jako važno da se bavimo samobičevanjem ili razotkrivanjem duše kako bismo taj svoj “stomačni” osećaj ispoljili kroz književno delo. Međutim, pisati se mora “iz stomaka” i pritom okloniti bilo kakav osećaj nelagode, jer književnost na kraju krajeva uglavnom i nastaje iz susreta s nelagodom prema samom sebi i predstavlja idealno polje da se s tim razračuna.

interviewed for Belgrade Pride Magazine / October 2018


Za one koji nisu LGBT+, Prajd je jednom godišnje. Za aktiviste i ljude iz zajednice Prajd je svakog dana i on znači biti ponosan na sebe i biti ponosan na druge ljude oko sebe; na ljude u zajednici, na ljude van zajednice, na sve one koji utiču na pozitivne promene, generalno. Ta ideja je polazna tačka PONOS-a, Beogradskog Prajd Magazina.


Text is copyright protected and is the property of  ponos.rs and doroteo.rs


BGD.N / osećaj slobode kroz prizmu ljudskih prava, koncepta nediskriminacije i kulturnih vrednosti



Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *