Pioniri industrijskog dizajna u SFRJ
U periodu od 1950. do 1990. godine, Jugoslavija je bila poprište značajnih promena u industriji, uključujući i oblast industrijskog dizajna. Kao što se može videti na primeru Jugokeramike, on u Jugoslaviji počinje da se razvija neposredno posle Drugog svetskog rata, a vrhunac, kao i sama zemlja doživljava u sedamdesetim i osamdesetim.
Industrijski dizajn u SFRJ nije bio samo svedočanstvo tehnološkog napretka, već i izraz kreativnosti i živopisnosti.
Talentovani dizajneri, koji su razvijali novu granu industrije, oblikovali su predmete za svakodnevnu upotrebu u skladu sa idejama Bauhausa, tako da budu dopadljivi širokim masama postavljajući temelje za nasleđe koje je i dalje relevantno u današnjem kontekstu.
Dizajner je u vreme socijalizma bio tek još jedan radnik u industriji, deo kolektiva. Iako jedna od najvažnijih karika u proizvodnji, on svoje autorstvo nije isticao imenom i prezimenom, kao što je danas uglavnom slučaj. Ipak mnogi pioniri industrijskog dizajna su se svojim delom izdvojili i uspeli da izgrade sopstveno ime, ili su makar novija vremena donela takav pogled na jihovo stvaralaštvo koje nije samo odraz specifičnosti jednog vremena i prostora, već inspiracija za buduće generacije dizajnera kako na ovim prostorima, tako i šire.
Ono što se danas terminološki može uokviriti kao jugoslovenski dizajn obeležili su talentovani dizajneri čiji su radovi ostavili neizbrisiv trag i kojima ćemo posebnu pažnju posvetiti u ovom, ali i tekstovima koji slede.
Blaženka Kučinac / Oblikovanje i funkcionalnost
Blaženka Kučinac, istaknuta članica prve posleratne generacije dizajnera u industriji nameštaja, ostavila je neizbrisiv pečat na polju oblikovanja i funkcionalnosti. Rođena 1937. u Zagaju pod Bočem u Sloveniji, Kučinac je postala jedna od retkih žena u Jugoslaviji koja se afirmisala u ovoj industriji tokom svoje karijere.
Započela je svoj rad u kasnim pedesetim, u periodu naglašenog zagovaranja ‘umetnosti u industriji’ i intenzivne industrijske ekspanzije u proizvodnji nameštaja. Diplomirala je na Školi primenjenih umetnosti u Zagrebu 1958. Godine i samo nekoliko dana nakon diplomiranja se zaposlila u Zagrebačkoj tvornici pokućstva na poziciji “industrijskog estetičara” koje je zalaganjem njenog mentora otvoreno specifično za nju.
Nakon sticanja vrednog iskustva u ZTP-u, Kučinac se 1960. pridružila osječkoj fabrici nameštaja Mobilia – Ivo Marinković.
Tokom dva decenije rada u Sektoru za oblikovanje, Blaženka je projektovala raznovrsne elemente i sisteme za opremanje enterijera, doprinoseći razvoju serije nameštaja. Jedan od njenih značajnih projekata bio je dizajn spavaće sobe iz 1962. godine, gde je inovativno rešila funkcionalnost smanjenih stambenih prostora. Novina njenog dizajna bila je rešavanje noćnih ormarića i psihe, tadašnjeg standarda za spavaću sobu. Ormarić za posteljinu zamenio je noćne ormariće, a psihu veliko ogledalo na kliznim vratima ormara.
Kučinac je takođe dizajnirala dnevnu sobu Osijek iz 1964., koja je bila ključna za revitalizaciju fabrike. Inspiraciju je pronašla u tradicionalnoj građi iz okoline Nove Gradiške, što je rezultiralo prepoznatljivim i popularnim komadima nameštaja. Glavni detalj bile su rubne letvice koje su se ručno rezbarile u zadruzi u okolini Nove Gradiške. Bila je to prva od tri serije rekordnog programa Osijek , koji je doživeo ogroman uspeh na tržištu. Svi su ga želeli imati.
Međutim, postojali su problemi sa nabavkom tako velikih količina rezbarenih letvica, pa je odlučeno da će se Osijek II raditi bez rezbarija, što nije naišlo na tako dobar odziv. Pod pritiskom tržišta, pronađeno je rešenje za industrijsku proizvodnju ovih detalja – napravljena je mašina koja je utiskivala motiv u drvo. Efekat nije bio isti kao kod ručne izrade, ali je prodaja bila bolja nego kod prve serije. Time je dnevna soba Osijek postala proizvod koji je preplavio cielu Jugoslaviju i godinama se proizvodio u ogromnim količinama
Blaženka Kučinac nije samo doprinela industriji masovne proizvodnje već je razvijala i modularne sisteme promišljene kombinatorike. Njeno stručno znanje u oblikovanju stolica, kao što su Zebra, Skakavac, Dora, Fotelja 49, A-1, T, i drugi, bilo je ključno za ostvarivanje uspeha na tržištu. Svojim radom u tvornici Mobilia – Ivo Marinković, Kučinac je postala prepoznatljivo ime u industriji nameštaja, a njen doprinos se održao kroz vreme. Iako je fabrika prestala sa radom nakon 1990-ih, nasleđe Blaženke Kučinac i dalje živi kroz inovativne i funkcionalne komade nameštaja koje je stvorila tokom svoje izuzetne karijere.
Davorin Savnik / Revolucionalizacija oblika i funkcije upotrebnog predmeta
Davorin Savnik, kao jedan od pionira industrijskog dizajna u Jugoslaviji, bio je poznat po svojoj sposobnosti da integriše estetiku i funkcionalnost u svojim projektima. I dobra je stvar što je Jugoslavija u trenutku kada se javila ogromna potreba za telefonom imala ovakvog dizajnera da tu spravu koja je odjednom ušla u svaki dom dizajnira po principu “manje je više”. Njegov sada već čuveni model Iskra ETA.
pokazao je da telefon ne mora biti stabilan, čvrst, glomazan, pastelnih boja i mekih linija. Primerak koji je on dizajnirao, bio je sve suprotno od toga, potpuno moderan i potom ultra popularan.
Savnik je rođen 1929. u Kranju. Studirao je u Ljubljani, a zvanje magistra industrijskog dizajna stekao u Pragu 1969. Veliki deo karijere proveo je u fabrici Iskra u Kranju gde je radio kao glavni dizajner, a potom i dizajn direktor. Bavio se dizajniranjem audiovizuelne i telekomunikacione opreme, telefona, električnih i kućnih aparata. U SFRJ nije bilo doma bez Savnikovog proizvoda, a za većinu njih je dobio brojne svetske nagrade, dok ga je Stedelijk Muzej u Amsterdamu još na početku karijere, 1968.godine, predstavio kao jednog od dvadeset najistaknutijih evropskih dizajnera. Njegovi radovi su prepoznatljivi po svom minimalizmu, akcentujući funkcionalnost, oni se obraćaju čulima na svoj neponovljiv način, iskreno, jednostavno i toplo.
Noe Maričić / Funkcionalnost i estetika
Kao što je hodnike jugoslovenskih stanova zasigurno obeležio zvuk nekog od Savnikovih telefona, tako je iz svake kuhinje dopirao zvuk koji je proizvodio Mlinac Miki, na kome se mlela sveže prepržena kafa, a koji je proizvodila gabrika Rade Končar. Njegov dizajner bio je Noe Maričić koji je u Končarevom Elektrotehničkom institutu zaposlen od 1963. do 1982. godine i jedan je od ključnih aktera u stvaranju estetskih i funkcionalnih rešenja za širok spektar proizvoda. Istovremeno, on je bio jedan od osnivača Sektora za dizajn u Institutu, igrajući ključnu ulogu u oblikovanju vizuelnog identiteta i industrijskih proizvoda.
Godine 1977., Maričić je preuzeo redizajn kućišta popularnog Mlinca Miki, čije je izvorno oblikovanje delo Brune Planinšeka, donoseći svežinu i unapređenja estetike bez narušavanja originalnog oblika. Fokusirao se na integraciju novih i poboljšanih materijala, poput visokokvalitetne termoplastične mase koja je učinila poklopac otpornijim na udarce i smanjilo buku tokom mlevenja kafe. Osim toga, njegovo kućište je obogaćeno novim bojama, pa samim tim i njegova vizuelna dopadljivost.
Maričić je ostavio značajan trag i u dizajnu drugih kućanih aparata, uključujući grejalice vode, grejalice vazduha, bojlere i čitav niz šporeta i frižidera za Končar. Njegova vizija i inovacije su nagrađivane, a aparati za zavarivanje A2 i A3 osvojili su priznanje za dizajn na beogradskom Sajmu tehnike 1974. godine.
Noe Maričić nije samo oblikovao predmete; on je oblikovao svakodnevnicu jugoslovenskih domova. Njegov doprinos industriji dizajna ostaje neizbrisiv, a njegova dela se pamte kao simboli funkcionalnosti, estetike i jugoslovenskog inovativnog duha.
Miroljub Kostić – Kole / Rodonačelnik srpskog industrijskog dizajna
Miroljub Kostić rođen je u Nišu, diplomirao na Akademiji primenjenih umetnosti u Beogradu 1973. a od 1975. radi u Dizajn birou Elektronske industrije u Nišu. Konacno, zvanje redovnog profesora na katedri za industrijski dizajn Fakulteta primenjenih umetnosti u Beogradu od 2006. godine i dugogodišnji rad sa studentima na izvestan način je zaokružilo intenzivan profesionalni angažman Miroljuba Kostica.
Kao dizajner, postaje deo jednog od stvaralačkih timova koji su ime EI Niš preneli u svetsku orbitu. Većinu televizora koji su izašli sa njihove proizvodne trake dizajnirao je Kostić – EI Color 5150, EI Color, sistem 56s, EI Color 12, itd. – ali i radio aparate, satove, automatske kongresne sisteme i drugu telekomunikacionu opremu za koju je nagrađen brojnim domaćim i stranim priznanjima. Osoben pristup i jasna ideja vodilja u kreiranju proizvoda u oblasti elektronike umnogome su obeležili koordinate po kojima se razvijao industrijski dizajn na našim prostorima.
Njegov značaj posebno se ogleda u strasnom angažovanju da izmeni tokove prakse koju nije pratila nikakva naročito vredna istorija dizajna u njegovom okruženju. Njegovo stvaralaštvo je potvrda da bi veliki izumitelji morali, dok stvaraju revolucionarne izume, razmišljati i o vizuelnom aspektu njihove pragmatičnosti, čineći ih tako dopadljivijim.
S druge strane, Kostić je ostavio značajan legat i kao vajar u čijem opusu je spomenička skulptura, biste značajnih istorijskih ličnosti, skulpture savremenika i razni objekti manjih dimenzija, kao i statua Naisa koja se dodeljuje na niškim Filmskim susretima.
Dragan Drobnjak / Vajar po vokaciji, dizajner po praksi
Dragan Drobnjak je umetnik koji je u stanju da od gline, porcelana i stakla, iskonskih samorazvojnih materijala, napravi takve forme da ga sa pravom nazivaju “pesnikom u staklu i porcelanu”. Na Akademiji primenjenih umetnosti diplomirao je 1961., a postdiplomske studije završio 1981. Od 1969. radi kao dizajner stakla u fabrici “9. Oktobar” u Prokuplju. Vajar po vokaciji, a dizajner po praksi, Drobnjak je učinio da likovni pristup preovlada i kod upotrebnih predmeta namenjenih industrijskoj proizvodnji. Onim što je tamo stvorio približio se svom idealu da upotrebni predmet ne bude raritet i dragocenost vitrine.
Ne postoji nagrada u oblasti dizajna i skulpture u SFRJ koju Drobnjak nije osvojio, a neke čak i više puta. Ono što mu je verovatno najveća nagrada jeste činjenica da su se njegove kreacije u staklu, stvorene u fabrici u Prokuplju, nalazile u svakom domu bivše republike. I ne samo to. Ovi predmeti su veoma popularni i traženi i dan danas, verovatno upravo zato što je u osnovi njihovog stvaranja zapravo vajarski postupak.
Slobodne forme koje je Dragan Drobnjak kreirao u okviru industrijske proizvodnje, koncipirane su u najboljoj tradiciji apstraktnog vajarstva, najčešće izgledaju kao da su nastale u unutrašnjim tenzijama staklene magme, u grču te specifične materije da se oslobodi bezobličja i pređe u oblik. Drobnjaku polazi za rukom da organizuje i samu svetlost u predmetu, iako to nije sasvim jednostavno, jer kada se radi u duvanom staklu odluke tog tipa se moraju donositi brzo. Ta nepredvidivost i potom unikatnost upravo su najvažnija vizuelna komponenta Drobnjakovih dela koja ih čini primamljivim i sada.
Niko Kralj / Jednostavnost sa svrhom
Niko Kralj, rođen 1920. godine, ostaje besmrtno ime u svetu industrijskog dizajna, prepoznat po svojim stolicama koje su postale ikonični simboli jednostavnosti i funkcionalnosti. Njegovo nasleđe ne samo da se ogleda u stvaranju estetskih komada nameštaja, već i u postavljanju standarda u jugoslovenskom dizajnu tokom dinamičnih godina od 1950-ih do 1990-ih.
Niko Kralj je bio pionir u eksperimentisanju sa materijalima i tehnologijama proizvodnje, unapređujući estetiku jugoslovenskog nameštaja. Njegovi dizajni stolica, koji su spajali jednostavnost linija i visoku funkcionalnost, odražavali su duh modernizacije toga doba i najbolji su domaći egzemplari Bauhaus stila.
U vreme intenzivnih društvenih promena u Jugoslaviji, Kralj je postavljao nove standarde u industrijskom dizajnu. Njegova sposobnost da integriše globalne trendove u lokalni kontekst činila ga je ključnim igračem u internacionalizaciji jugoslovenskog dizajna.
Početkom pedestih razvio je ideju korišćenja dva sloja furnira početkom 1950-ih, s ciljem stvaranja ergonomske stolice “Lupina” koja čini jednu osnovnu komponentu. Sa različitim oblicima, primenama i ramovima, ova koncepcija se decenijama koristi u kancelarijama, domovima, kao i za javno sedenje.
Kralj je posebno poznat po stolici “Rex”, simbolu jugoslovenskog industrijskog dizajna. Ova stolica, rođena iz Kraljeve ruke 1953. godine, a na tržište plasirana od strane fabrike Stol kamnik, postala je kultni predmet sa prepoznatljivom prostorno savijenom furnirskom pločom i jedan je od eksponata u zbirkama Muzeja moderne umetnosti u Njujorku, Muzeumkvartira u Beču i Muzeja za arhitekturu i dizajn u Ljubljani. Radilo se o stolici izvedenoj od drveta, čiji se izgled nije bitno razlikovao od konačne verzije, jedino nije postojala mogućnost sklapanja, već su se stolice mogle slagati jedna na drugu. Model je unapređen 1957. kada ga je Kralj zvanično i patentirao. Inovacija nije bila samo u estetici već i u funkcionalnosti, jer je stolica dobila mogućnost sklapanja, što je činilo prilagodljivom i praktičnom.
U godinama koje slede, nastao je čitav Rex program koji pored stolice sadrži i fotelju, ležaljku, sto, stalak za novine… Autorska prava za proizvodnju i prodaju čitavog programa “Rex” otkupila je 2012. godine firma Impakta Holding, tako da se on i danas podjednako dobro prodaje, kao i u SFRJ, dok Kraljeva popularnost ne jenjava. Iako nas je iste 2012. napustio u 92. godini, njegovo nasleđe živi, jer nameštaj koji je dizajnirao i dalje inspiriše nove generacije i ostaje klasik u svetu dizajna.
All images and materials are copyright protected and are the property of doroteo.rs
