AKO BOG POSTOJI, ONDA SAM TO JA / BOGDAN PETROVIĆ
U svetlu dubokog introspektivnog promišljanja o prirodi ljudske slobode, nadomak svog četrdeset petog rođendana, osećam se izazvanim, i pozvanim, da još jednom ljudima pojasnim njenu suštinu.
Sloboda, onako kako je doživljavamo – telesno i psihički – nije apstraktan pojam, već ključna dimenzija koja kroji našu svakodnevicu i život sam po sebi. Ona je stanje uma i duše koje proizlazi iz hrabrosti da živimo autentično, bez straha, bez suvišnih vezanosti, otvoreni za životnu nepredvidivost i spremni da ostvarimo vlastiti potencijal.
Ukratko, sloboda predstavlja vrhunski doživljaj života.
Ona je suštinski element ljudskog postojanja, nešto što pulsira kroz tkivo naše egzistencije, tražeći svoj izraz i oslobađajući nas lanaca koje nam nameću religija, društvo, tradicija i vlastite misli.
Drugim rečima, sloboda ne predstavlja samo odsustvo fizičkog ropstva i oslobođenje od spoljnih ograničenja, već duboko ukorenjen duhovni koncept koji kroz unutrašnje dijaloge oblikuje našu percepciju, oslobađajući nas okova koje smo sami sebi postavili. Kada shvatimo da smo mi kovači tog gvožđa koje nas zarobljava, otvaramo vrata ka istinskoj slobodi.
U srcu slobode leži autonomija – sposobnost da donosimo vlastite odluke vođeni unutrašnjim impulsima i moralnim principima tj. humanizmom. Za njeno postizanje neophodno je oslobađanje od spoljašnjih okova što mnogima nije lako i tu zapravo leži najveći problem u sticanju individualnih sloboda, koje su opet preduslov postizanja one kolektivne.
A svet egzistira u psihičkom ropstvu.
Nacionalizam i religija su, u tom smislu, dve najopasnije stvari. Ukoliko to nismo shvatili iz istorije imamo, nažalost, priliku da se u to uverimo lično. Nabrojaćete danas na minimum tri prsta svoje ruke mesta u svetu gde u ovom trenutku nedužni ljudi stradaju zbog nacije ili religije. A nacija je samo reč, granice između država koje su iscrtane na mapi i zbog kojih ljudi ginu ne postoje i na samoj zemlji. Te granice su deo društvene igre koja smanjuje broj ljudi na planeti i puni džepove najbogatijih.
Isto važi i za religiju. Ideja “ako umreš za islam (hrišćanstvo ili judaizam) obezbedio si sebi raj sa svim zadovoljstvima koje si oduvek želeo” pogrešna je, a i besmislena na mnogo nivoa. Ideja žrtve koja se prinosi Bogu, za koga niko nema signifikantan dokaz da zaista postoji, je tako passé i trebalo bi da pripada praistoriji – vremenu kada je pola čovek, pola majmun tumarao okolo sa drvenom palicom u ruci.
Ako želimo stvarno slobodan svet, onda moramo podvući crtu i priznati sebi kako je u ime religioznih kolektiva počinjeno toliko mnogo zla da je jedini put spasenja da se to zaustavi. Svi smo mi rođeni slobodni, samo je mnogima po rođenju svest stavljena u okove religije i strahove, pa su to zaboravili.
Jedan od ključeva slobode leži u oslobađanju od straha, što je još jedna potvrda da koncept religije nije dobar, jer počiva na njemu. Kada odbacimo strah, otvaramo vrata hrabrosti da se suočimo sa životom onakvim kakav jeste (bez potrebe da ga kontrolišemo) i sposobnosti da iskusimo slobodan život u njegovoj punoći. Kontrola stvara iluziju sigurnosti, dok je sloboda sposobnost da se nosimo sa nesigurnošću i promenama koje život donosi.
Sledeći važan ključ istinske slobode je autentičnost, jer ona podrazumeva život u skladu sa vlastitim vrednostima, neopterećen pritiscima spoljnog sveta. Kada prestanemo sebe da procenjujemo i usmeravamo prema tuđim merilima, oslobađamo se tereta samokritike i dopuštamo svojoj autentičnosti da procveta.
S tim u vezi, moja svesna odluka je da mi ni jedan svetac, ni Bog Otac, do mene samog, neće određivati šta ću i u kom trenutku da radim. Moja želja je da živim slobodno, a to je nemoguće ako si žrtva religiozne ideologije. Zato sam zahvalan majci koja me rodila i babi koja me odgajila što moj um nisu zarobile u religiozne kalupe, nego su me učile humanizmu. Što me nisu zavaravale idejom da je neka žena bezgrešno začela, što je naučno nemoguće.
Zahvalan sam im na psihičkoj slobodi, jer mi nisu punile glavu glupostima koje nauka ne ume da objasni, već su mi pružile mogućnost da razvijem svoj intelekt. Babi sam posebno zahvalan što mi je često govorila da u crkvu i džamiju ne bi trebalo da idem, jer će tamo od mene tražiti da klečim, a u životu ne treba da klečim ni pred kim. Mami sam najzahvalniji što mi nije zaključala um veštačkim odgovorima koji se ne zasnivaju na ličnom iskustvu.
Jasno se sećam, iako sam još bio sasvim mali kada mi je na moje pitanje vezano za Boga i njegovo postojanje, rekla da ako Bog postoji onda je on u meni i da ne smem dozvoliti da mi drugi ljudi pričaju o njemu ili o raju i paklu zato što ni sami ništa ne znaju o njihovom postojanju. Tada i u svakoj drugoj prilici govorila mi je UČI SINE i usmeravala isključivo na nauku. Stalno je ponavljala da moram izoštriti svoju inteligenciju i bistrost uma kako bih pronašao odgovore za sebe i došao do istine, jer mi onu pravu niko neće dati koliko god me voleo ili govorio da me voli. Tim putem sam došao do psihičke slobode, koja je mnogo važnija od one telesne.
Majka me nije rodila bezgrešno, pa nije taj čin tako ni predstavljala, a možda bi joj ta priča prošla, jer sam u zatucanoj sredini rođen na Bogojavljenje i zovem se Bogdan. Nije smatrala da bi trebalo da budem Bog svima, ali se svim silama – svojim rečima, postupcima i celim životom, a prevashodno svojim žrtvovanjem trudila da budem Bog samom sebi. I beskrajno joj hvala na tome.
Vi ostali verujte u kog god Boga hoćete i ja ću vašu veru poštovati sve dok širite dobrotu i poštujete različitosti, ali ja lično, sa svoje strane, verujem samo u sebe, svoj intelekt i znanja bazirana na činjenicama i naučnim istraživanjima.
#VetarJeBrzZatoŠtoJeSlobodan
A sloboda je, pre svega, hrabrost da budeš ono što jesi!
Volim da filozofiram.
Doroteo je moja filozofija.
All images and materials are copyright protected and are the property of doroteo.rs
