RIJALITI KAO REALNOST I REFLEKSIJA NASILJA
Rijaliti i promocija nasilja putem njega poslednjih dana ponovo su jedna od glavnih tema. Polemiše se otkuda rijaliti kao takav u Srbiji, čija je odgovornost što je takav kakav jeste i ko je tu formu uopšte doneo u našu zemlju oplemenjenu tradicionalnim vrednostima. O tome se raspravlja i za govornicom Skupštine, čiji TV prenosi promovišu iste vrednosti kao i osporavani rijaliti, a i formalno su postali slični, da ne kažemo isti.
Baš sa tog mesta su nam poručili kako je prvi rijaliti šou u Srbiji bio Veliki brat, mada su ovde ljudi uveliko pred kamerama menjali ženu i venčavali se za 48 sati. Svakako su poslanici u jednome u pravu, prvi rijaliti u kome su učesnici zatvarani na određeno vreme, pod određenim uslovima i pred kamerama 24/7, bio je Big brother, kreiran po holandskoj licenci. Za mnoge u Srbiji on je počeo u Hrvatskoj, jer su putem kablovskih operatera imali mogućnost da gledaju tamošnju prvu verziju i navuku se.
Prva sezona srpskog Velikog brata, voleli rijaliti ili ne, imala je sve elemente rijalitija koji su neophodni da bi on bio uspešan – najrazličitije profile ličnosti u zatvorenom prostoru izložene zanimljivim i zabavnim psihološkim igrama, koje vas teraju da šou pratite iz nedelje u nedelju i prateći njihove reakcije u određenim situacijama iz pozicije gledaoca razvijate svoju socijalnu inteligenciju.
Ovaj benefit, zapravo bi trebalo staviti na vrh liste dobrih strana rijalitija koje nam je u aktuelnom trenutku, s obzirom na sve okolnosti vezane za njega, teško uopšte da percipiramo kao postojeće. Međutim,rijaliti ima i taj aspekt, a prva sezona Velikog brata može biti dokaz za to.
Od te prve sezone rijaliti je pokazao i osećaj za diverzitet, tako da smo već u prvoj postavci, istina generalne probe Velikog brata koja je trajala samo nedelju ili dve, imali autovanu LGBT+ osobu, što je bio slučaj i u narednim sezonama. S tim u vezi, koliko god mrzeli rijaliti program u bilo kojoj formi moramo mu priznati da je uradio mnogo toga dobrog po pitanju inkluzije i promocije LGBT+ prava. Veliki brat, nesporno. Ne samo kroz učešće autovanih LGBT+ ličnosti i aktivista, već i kroz razgovore i performanse iz queer domena. To je nešto što se, zanimljivo, nije promenilo ni sa novom formom rijalitija u koju je on u Srbiji evoluirao od Velikog brata do danas kada ga mnogi apostrofiraju kao najizrazitijeg promotera nasilja u javnom prostoru naše zemlje.
U prvoj sezoni Velikog brata pobedio je prefinjeni Ivan Ljuba, koga bi današnji učesnici srpske verzije rijalitija sažvakali uz doručak.
Svojom pristojnošću, obrazovanjem i inteligencijom, Ljuba je pobedio bahatost i nekulturu drugih učesnika. Zanimljivo je da su poslednjih godina neki od učesnika baš tog prvog Velikog brata vaskrsli i doživeli svojih 5 minuta slave onog trenutka kada je počelo da prolazi ono što u prvom nikako nije moglo da prođe – psovke, droga, seks i nasilje. Posle Ivana Ljube pobede u lincenciranim rijalitijima na domaćim televizijiama uglavnom su odnosili oni koje je publika percipirala kao žrtve, dok su u srpskoj verziji rijalitija počeli da pobeđuju uglavnom oni koji su bili najbahatiji ili najmanipulativniji i to mnogo govori o stanju u društvu generalno.
Pre nego što se desila evolucija rijaliti programa u srpskom medijskom prostoru, desila se ekspanzija njegove popularnosti. Rijaliti program kao deo globalne mašinerije za hiperproizvodnju zvezda kratkog daha odlično se primio u Srbiji u kojoj bi mnogi “hleba bez motike” i spremni su na sve zarad novca. S tim u vezi, njegova vitalnost se ne dovodi u pitanje. Trebalo je samo par godina da od sablaznutosti ljubakanjem njegovih učesnika ispod jorgana dođemo do seksa uživo, a potom i do rijalitija za koji su regrutovani učesnici od kojih se jedino tako nešto očekuje što potvrđuju njihovi ugovori u kojima postoje posebne klauzule vezane za seks koji se dodatno plaća ovisno o tome koliko je vidljiv. Licencna verzija rijalitija Big brother, vrlo brzo je inspirisala domaće medijske magnate koji decenijama unazad za cilj imaju urušavanje kulture i svakog vida pristojnosti u društvu, da stvore svoju verziju rijalitija koja će izvući ono najgore iz njegovih učesnika.
Srpska varijanta rijalitija, najpre Parovi, pa Dvor i na kraju Zadruga, uveli su na mala vrata ne samo prostituciju, već i sitni kriminal, narkomaniju, čak i seksualno nasilje i psihičko zlostavljanje, prikazujući ih kao legitimne i opravdane.
Da, rijaliti postoji i u drugim zemljama i uvek je odraz realnosti zemlje u kojoj se prikazuje. Rijaliti nadogradnja u Srbiji je prirodan sled stvari, evolucija estrade i sličnih fenomena u okviru kojih su u ovoj zemlji od njenog formiranja devedesetih do danas najveće zvezde bile osobe sa kriminalnim dosijeom, od najpopularnije pevačice do ratnih heroja. Ono što je nekad bilo “turbo” danas je “rijaliti”, sve iza tih pojmova je manje više isto. U zemlji u kojoj se godinama unazad kultura marginalizuje i svodi na nepotreban trošak, sirotinjski glamur, bahatost i nasilje obavijeno alibijem nacionalizma lako su se primili, pogotovu što su diktirani sa vrha piramide, jer se u društvu koje je usled dugogodišnje medijske, političke i svake druge promocije besmisla izgubilo moralne vrednosti lakše vlada, a omladinom koja je zastranila lakše manipuliše. Sramota je odavno proterana iz javnog prostora i njime su ovladali nasilni napadi i bahatost. I dok se, sa tim u vezi, u Beogradu ovih dana organizuju protesti protiv nasilja čiji je jedan od zahteva potpuno ukidanje srpskih rijaliti programa, predsednik apeluje na njihovog tvorca da ih ukine, a on najavljuje novi rijaliti, ostaje nam samo da vidimo u koju formu će on dalje da evoluira i da li ćemo, kao što mnogi sanjaju posle dvora i zadruge, sada konačno dobiti zatvor.
Text is copyright protected and is the property of optimist.rs and doroteo.rs
