NIJE LAKO BITI LGBT+ TINEJDŽER
Odrastanje generalno, a period adolescencije naročito, samo po sebi je komplikovana i kompleksna stvar, pogotovu zbog nerazumevanja drugih i odraslih za sve ideje koje nam se javljaju dok gradimo sebe kao ličnost, a koje su progresivnije nego što okolina može da razume i prihvati. Ukratko, biti tinejdžer nije nimalo lako. Još teže je ako si drugačije seksualne orijentacije, a živiš u sredini u kojoj će te već u ranom detinjstvu naučiti šta znači biti peder, ali ne i gej.
Biti LGBT+ tinejdžer u okruženju koje ti uporno stavlja do znanja kako je to što osećaš da bi trebalo da budeš devijantno, teško može proći bez razvijanja osećaja samoprezira i manjka samopouzdanja ili neke druge psihološke disfunkcije, destruktivne po samog adolescenta, a neretko i za okolinu.
Sve to se dodatno pojačava onog trenutka kada ta okolina spozna da si drugačiji. Ako si uz to i feminiziran, vršnjačko nasilje i odbacivanje od strane većine je neizbežno i samoprezir se pojačava, a uz njega neretko ide i samodestrukcija.
Najnovije istraživanje na temu toga kako žive mladi koji su LGBT+ orijentacije, otkriva da je 50% tinejdžera starosti od 13 do 17 godina u nekom trenutku svog života ozbiljno razmišljalo o samoubistvu, dok ih je 18% pokušalo da se ubije, 61% njih se bori sa depresijom, a 75% imalo je simptome anksioznosti u poslednjih godinu dana. Prema izveštaju Nacionalne alijanse za mentalno zdravlje, LGBT+ tinejdžeri imaju šest puta više šanse nego opšta populacija da dožive simptome depresije i četiri puta više šanse da pokušaju samoubistvo.
Tinejdžeri su generalno danas skloniji suicidnim porivima nego što je to ranije bio slučaj, zbog sistema vrednosti i izazova koje nameće moderno doba, ali su stope samoubistava među LGBT+ omladinom evidentno veće nego kod onih čija je seksualna orijentacija u skladu sa konzervativnim normama koje društvo i dalje nameće kao “normalne”.
Ono što je u vezi sa tim bitno naglasiti je to da ova grupacija nije inherentno sklona suicidu zbog same seksualne orijentacije ili rodnog identiteta, već zbog nerazumevanja od strane (najbližeg) okruženja. Drugim rečima, glavni uzrok depresije i želje za samoubistvom kod ove dece se javlja zato što su omalovažavani, odbačeni ili maltretirani kako od strane društva tako i od same porodice. Stigma i pretnje nasiljem koje dolaze od drugih vršnjaka i društva u celini najviše utiču na njihovo mentalno zdravlje, dok porodični problemi najčešće doprinose samoubistvima među LGBT+ tinejdžerima.
Odgovor na pitanje ko je kriv za ovakvo stanje stvari, sasvim je jednostavan – krivi smo svi mi odrasli čija je dužnost da deci omogućimo da budu ono što žele, a pogotovu ono što jesu, odnosno osećaju da jesu. Naročito smo krivi mi koji smo decenijama unazad prošli slična iskušenja i koji znamo koliko je teško biti drugačiji, a nismo mnogo toga uradili kako sadašnje generacije tinejdžera ne bi prolazili kroz iste dramatične situacije kroz koje smo mi prolazili. Istini za volju, situacija je danas mnogo bolja nego pre, recimo, dve, tri, četiri decenije kada su roditelji današnjih tinejdžera bili u njihovoj koži, ali je i dalje miljama daleko od idealne, pa i prihvatljive. S tim u vezi, koristim priliku da ovim tekstom pošaljem poruku svima koji ga čitaju i koji bi mogli nešto da promene, a to ne čine, da se pokrenu, da podrže svakoga ko se oseća drugačije, da ne okreću glavu od problema sa kojima se današnje generacije tinejdžera i dalje suočavaju. Posebno apelujem na sve one pripadnike LGBT+ zajednice koji, recimo, odbijaju da idu na prajd i slična dešavanja na kojima se bori za prava onih koji su drugačiji, pod izgovorom da ih se to ne tiče. Naravno da nas se tiče. Odlasci na prajd su važni zato što dok se prajd dešava, pa čak i trenutku dok ovo čitate, mnogo je ljudi, pre svega tinejdžera, koji veruju kako je bolje da budu mrtvi nego da budu gej, trans, lezbo, pa čak i biseksualni – da budu ono što jesu i što osećaju da jesu. Jer, niko od nas ko je drugačiji ne može da BIRA, nego da BUDE.
Biti ono što jesi, nije izbor, već potreba i ako vas neko sputava u tome da budete ono što jeste, logično je da pomišljate kako je bolje da to niste tj. da vas uopšte nema. A to ne sme da se dešava.
Na kraju, zbog važnosti ove teme, i spoznaje koliko je ona bitna i koliko svojim primerom, a ne praznom pričom i pogotovu ne okretanjem glave u “to se mene ne tiče” – fazonu, možemo da menjamo svet, želim da završim optimistično, jednim pozitivnim primerom iz svog okruženja. Naime, pre nekoliko nedelja, dete mojih prijatelja, peti razred, došlo je iz škole sa informacijom da je učiteljica njegovog najboljeg druga, sa kojim je do tog dana sedeo u istoj klupi, premestila u drugu. Na mamino pitanje zašto je to uradila, objasnio joj je da je njegov najbolji drug zaljubljen u drugog dečaka iz razreda i da je sam tražio da se premesti tamo, pa je učiteljica, citiram ga “podržala njihovu ljubav, kao i svi mi iz razreda”. Kako je moja prijateljica, nesmotreno, odreagovala začuđeno dete je pojasnilo: “Šta se čudiš mama, dečaci mogu da se zaljube i u druge dečake, ne samo u devojčice”. Ovaj primer, iako verovatno usamljen, pokazuje da u Srbiji, koliko god nam na prvi pogled izgledala konzervativna ima potencijala u vidu učetaljica ili učitelja, kao i roditelja, koji osnažuju decu da budu svoja i da žive u skladu sa svojim osećanjima. I mada su ovakvi slučajevi i dalje retkost, informacija da ih ima ohrabruje i pokazuje da smo makar mrvicu bliže stvaranju boljeg sveta bez podela i predrasuda što je dužnost svakog od nas. Ne toliko zbog nas samih, koliko zbog naše dece i svih onih generacija koje će ovom zemljom hodati posle nas.
Text is copyright protected and is the property of optimist.rs and doroteo.rs
