MIR BOŽJI, KAČAVENDA SE RODI!

Božić, leta Gospodnjeg 2018. Najgledanija (tako kažu) lokalna televizija Republike Srpske, prenos Božićne liturgije i simpatična beseda koju drži Kačavenda – vladika penzionisan pre četiri godine zbog umešanosti u pedofiliju koja je, pritom, dokumentovana i video snimcima. Veći skandal od činjenice da je tom čoveku Srpska pravoslavna crkva omogućila da na najveći hrišćanski praznik pričešćuje iste te maloletnike koje mu je, očigledno, omogućila i da podvodi, je ta da se ovim povodom, kao i povodom celog njegovog slučaja, iz nje nije javno oglasio apsolutno niko. Valjda imaju važnijeg posla, da se bave ženama nerotkinjama, anatemisanjem LGBT populacije i politikom.

Posle ovakvog nonsensa, postavlja se pitanje kod kog vernika na ovim prostorima ono što izgovore visoki predstavnici SPC može imati težinu reči Isusovih izaslanika na Zemlji te kom verniku uopšte i treba Crkva kao posrednik između njega i Boga ukoliko je već odlučio da mu veruje? Prostim jezikom, nadasve suprotnim od onog koji bi Crkva onakva kakva je primarno zamišljena trebalo da propagira, a pre svega suprotno lepom vaspitanju to isto pitanje bi moglo da glasi i ovako: Koga bre oni više zajebavaju?

Moja pokojna baba, od koje sam naučio najvažnije životne lekcije mi je još kao detetu pričala o dvojici muškaraca iz njenog sela koji su bili „topla braća“ (ovaj termin je oduvek zvučao simpatično samo i jedino kada ga je ona izgovarala), pa u nekom trenutku pobegli iz sela i sakrili se pod okrilje manastira kako bi tamo bili to što jesu. Koliko god mi ta priča, kao mladiću za koga je Crkva još uvek imala kakav takav autoritet, zvučala neverovatno, znao sam da me ne laže. A da je tako praktično sam se uverio i sam u srednjoj školi kada je jedan drugar uradio isto što i pomenuta braća.Kasnije, dok sam kao student Istorije umetnosti ili istraživač obilazio razne eparhije u Srpskoj pravoslavnoj crkvi sve više sam sretao ljude koji su odlučili da svoju homoseksualnost sakriju od sveta i posvete svoj život Bogu što je odlično pokriće za ono što je očigledno bio primaran cilj njihovog odlaska tamo. Crkva je sve to lepo upakovala u veo misterije i straha kao dva svoja najjača oruđa za manipulaciju ljudima željnim spasenja.

U početku sam bio iznenađen u kojoj meri su takve stvari prisutne među sveštenstvom koje javno propagira potpuno drugačiji stav, a vremenom mi je ta igra postajala sve jasnija. Baš u to vreme Crkva je prestala da bude posrednik između mene i Boga te se u mojoj svesti kao institucija izjednačila sa političkom strankom kojoj na prvom mestu sigurno nije dobrobit njenih simpatizera, već lični interesi. Poslednjih godina mi se čini da se na nju sve više na ovaj način gleda i globalno. Danas je, naime, jasno da uz mnoge druge mračne tajne koje Srpska pravoslavna crkva ili Crkva generalno pokušava da sakrije, ova sa Kačavendom, Pahomijem i sličnima postaje sve transparentnija. Neposredno pre Kačavende, a posle njega pogotovu, mi sve više slušamo ne samo priče o tome koliko su homoseksualne aktivnosti među srpskim sveštenstvom prisutne već se suočavamo i sa simpatičnom istinom da se na njih gleda kao na sasvim normalnu pojavu, jedino što se o svemu tome ćuti jer valjda je takav zavet Bogu dat. Postaje nam sve jasnije da pojedini manastiri bivaju tzv. regrutni centri gde se za monaštvo privode zgodni mladići, dok će u Saboru SPC čini se uskoro sedeti procentualno više homoseksualaca nego u Narodnoj skupštini iako svi već znamo u kojoj meri je gej lobi tamo uzeo maha. Oni koji veruju kako je Ana Brnabić prvi gej ministar u našoj vladi, pa čak i premijer, stvarno kroz život hodaju zatvorenih očiju i, uz dužno poštovanje, nemaju pojma ni o čemu. Brnabićeva je samo prvi autovani političar na ovim prostorima, baš kao što je i Kačavenda prvi autovani sveštenik.

Sa svim ovim u vezi postavlja se pitanje koliko zapravo simbolike ima u tome što upravo on na Božić obavlja liturgiju koja je prema pravoslavnoj teologiji sama suština postojanja crkve jer je to najdirektniji kontakt vernika sa Bogom. Naime, ako istu može da služi jedan zločinac onda je crkva postala liberalnija nego što smo mogli i da pretpostavimo, da ne kažemo kako tek sada pravo značenje dobija poređenje koje su mnogi zlobnici širili posle komunizma nazivajući je kurvom koja je postala pomirljiva i spremna na sve samo kako bi zadržala vernike. Jer, nazovimo stvari pravim imenom. Kačavenda nije samo gej iako je opštio sa mladićima istog pola, već je primarno pedofil s obzirom na činjenicu da su mnogi od njih bili maloletni, a ukoliko se ovde ikada pronađe iko normalan te se protiv njega pokrene sudski proces možda se dokaže i to o čemu se za sada samo priča – da su neki od njih na seksualno opštenje sa gospon’ Vladikom bili primorani, baš kao u slučaju Pahomija. Još važnije pitanje se postavlja, ideološki, da li ovo njegovo pojavljivanje znači da je Kačavendi Bog oprostio pošto je još jednom dobio priliku da u jednom od većih hramova pravoslavlja na ovim prostorima i to na najveći hrišćanski praznik bude njegov izaslanik, s obzirom na činjenicu da sveštenik u liturgiji predstavlja samog Hrista, i da uz to drži besedu o, zamislite, moralnim vrednostima.

Na koncu, sve do sada izrečeno pokazuje da, iako svojim javnim nastupima pokazuje drugačiji stav, gejevi ne bi trebalo da strahuju od Crkve (ukoliko danas neko uopšte oseća bilo kakav strah od nje koliko god se trudila da ga izazove te na njemu i dalje gradi svoj poljuljani autoritet), jer crkva je gejeve u svoje skute odavno prihvatila. Ostaje samo da nam to i javno prizna i pokaže kako je biti gej, sasvim OK te da se to može raditi i javno a ne mora se zbog toga odlaziti u tamu nekog manastira ili, ne daj Bože, velelepnog dvora vladike koji se, gle paradoksa, krenuvši na put koji ga je doveo do toga da u njemu obitava odrekao svih ovozemaljskih, materijalnih i telesnih zadovoljstava.