Koliko god želeli da ostanete imuni na dnevnopolitičke teme, u Srbiji je to teško izvodljivo. Još ako je u pitanju malo drugačija vest, ni ne trudite se, ona će vas napasti sa svih strana. Činjenica da je ženska osoba homoseksualne orijentacije dobila ministarsko mesto u aktuelnoj srpskoj vladi jedna je od takvih. Ovom vešću koja, posebno kada je reč o pitanjima vezanim za LGBT+ zajednicu, preti da postane vest godine, bavili su se mnogi, da ne kažemo svi. Logično, najglasniji su bili oni koji su na toj vesti mogli da profitiraju. Bili su toliko glasni da je verovatno i novoimenovana ministarka državne uprave i lokalne samouprave, zažalila što je ikada obelodanila istinu o svojoj seksualnoj orijentaciji. Najtiši su bili oni koji su vest o postavljanju nove ministarke na ne baš popularnoj poziciji, primili najnormalnije.

Seksualna orijentacija Ane Brnabić nije nebitan faktor

u njenom političkom delovanju, ali nije ni nešto što bi trebalo

apostrofirati toliko da se dovede do nivoa banalnosti.

Štampa se u Srbiji ovom temom bavila na banalan način, koji je više od žutog. Razvoj događaja ide u tom pravcu da će imenovana ministarka sada verovatno konstantno biti pod lupom najbanalnijih pogleda od toga kako se oblači u skupštini, da li hoda i sedi kao drugi poslanici i, neizbežno, ko je druga žena koja je ministarki zabavnija od suprotnog pola. Paradoksalno je, međutim, što će tu lupu u većini situacija držati oni koji bi po logici mnogih stvari trebalo novoimenovanu ministarku da podrže, a ne da joj primitivnim komentarima i još primitivnijim podvirivanjem pod suknju, postavljaju nove prepreke kao da ih nema previše i samom činjenicom da je ušla u srpsku vladu 2016. godine.

Lično sam zagovornik teorije da je ministarkino seksualno opredeljenje potpuno nebitno za funkciju koju obavlja, ali je svakako važna vest. Ne samo zato što su se njome bavili svi svetski mediji ili zato što je Srbija makar ovim poduhvatom pokazala da je naprednija od mnogih drugih zemalja koje na papiru slove za vrlo liberalnije od nje, već prevashodno zato što je ova informacija po ko zna koji put pokazala da ukoliko se osoba na pravi način autuje ona biva prihvaćena od strane i najvećih protivnika onoga što se autuje. Činjenica je, naime, da je nova ministarka na svojoj poziciji od strane svoje okoline prihvaćena bez ikakve pompe, prevashodno iz jednog razloga – zato što ona sama nije svojom seksualnom orijentacijom upirala u oči svojih protivnika, niti ju je na bilo koji način gurala u prvi plan. Okruženje ju je, može biti, lako prihvatilo i zbog toga koliko ona vredi u oblasti koja joj je poverena, jer je uspešna, obrazovana, iskusna ili šta već, ali je tome nesporno doprinelo i to što je u pitanju osoba homoseksualnog opredeljenja koja ga ne krije, ali ni ne eksponirala. S tim u vezi najzanimljivije je to što je ministarka dobila šansu da pokaže svoju političku sposobnost i da je kao takva potpuno prihvaćena čak i od strane onih koji su tek do nedavno govorili kako osoba takve seksualne orijentacije nikada neće ući u srpsku vladu. Jasno je da su izgovarajući nešto takvo i sami bili svesni da lažu, delimično zato što su dovoljno politički osvešćeni da znaju kako je bilo samo pitanje trenutka kada će se neko takav (ko ne krije svoju opredeljenje) pojaviti, ali mnogo više znajući da onih sa takvim opredeljenjem u skupštini već ima, samo što su skriveni iza lažnih brakova ili bilo kakve druge maske, nesporno lažne. Od prve ministarke LGBT+ opredeljenja u vladi Republike Srbije sada se mnogo očekuje jer je drugačija, pri čemu će ona kao takva dalji uspeh postići samo ako pokaže kako zapravo nije. Ako nastavi da ne potencira svoju seksualnu orijentaciju kao nešto što je odvaja od drugih i ne krene za masom LGBT+ aktivista koji upravo na taj način greše (pa su se verovatno iz tog razloga isti ti aktivisti najviše i potrudili minulih dana da smanje važnost njenog izbora na datu funkciju), Brnabićeva bi mogla da uradi puno toga za opšte dobro LGBT+ zajednice.

Ana Brnabić je dobila priliku da za svoju zajednicu uradi više

nego bilo koja druga LGBT+ osoba pre nje,

ali sudeći po tome u kakvu je vladu ušla,

njeni interesi će biti više personalni nego društveni.

Paradoksalno je samo to što je na tom putu neće omesti samo persone od kojih se to po difoltu očekuje – Palma, Dačić, Vučić – već oni koji bi trebalo, ili barem egzistiraju zahvaljujući tome što se bore za istu stvar za koju se gospođica Brnabić izborila. Nazivajući je gay ministarkom i apostrofirajući to kao njenu najvažniju osobinu od koje polaze sve ostale, a pritom banalizujući isto to svojim komentarima i postupcima, napraviće novih par koraka nazad koje uvek i naprave nakon duplo manje onih koji ih odvedu napred. Realno, ako želimo da ministarka o kojoj se poslednjih nedelja najviše priča postigne bilo kakav uspeh bilo samo kao ministarka bilo kao osoba koja sedi na toj poziciji, a ujedno privatno zastupa i prava jedne manjine, najbolje će biti da se ne bavimo činjenicom u čiji zagrljaj ona odlazi posle napornog radnog dana u svom kabinetu u koji je i došla, nadamo se, ne zato što je kod kuće u postelji čeka osoba istog pola, već zato što dobro poznaje resor koji joj je dodeljen na upravu. Ona sama bi zbog toga verovatno bila veoma zahvalna, a LGBT+ osobe koje idu njenom putanjom ili kojima ona otvara nove staze, sigurno.