SLOBODA(N) MISLI / KOSTA ĐURAKOVIĆ
Previše je ormarića. Svi ostavljaju torbe i jakne. Teško im je da ih nose dok hodaju kroz sterilno bele, na prvi pogled čiste, hodnike. Zapravo, ni vazduh nije čist, kao da je u njemu nešto što te tera da se trošiš, da ostaneš, da još potrošiš, da hodaš bez razmišljanja, da gubiš dok te ne zabole svi udovi… da bi kada dođeš kući sve bacio na pod, možda zapalio cigaru, izdahnuo duboko i verovatno upalio televizor. Ima nešto u tom vazduhu, ljudskom neprijatelju na strani tržnih centara. Nekada, jako retko, i sam zapadnem u taj oblik postojanja, ali ovog puta sam se držao dosta visoko. Doduše, nikada nisam mogao sebi da priuštim da odem tako daleko. Ušće bi trebalo da bude jedno lepo mesto, vrtlog dve energije, integracija. Zapravo smrdi i to me čini tužnim na jedan beznadežan način. Bio sam u Ušću da kupim naočare za plivanje, otišao sam do ormarića – učtivo se pridružio grupi funkcionalnih građana XXI veka, uzeo ključ i otišao da šoram. Jedna slobodna kabina. Super. Kabina se osećala, jebi ga. Ušao sam unutra, za mene je šoranje intimna stvar. Daska je bila podignuta, a na zidovima šolje ostaci izmeta. Naravno, entuziastično sam šorao po govnima koja neko nije obrisao za sobom, u verovanju da radim dobro delo. Neko će imati manje prljavog posla. Setio sam se muža profesorke crtanja iz srednje škole, on takođe radi ovo humano delo, i svojim pišanjem me je podstakao da se izrazim i da podelim. To je jedna od onih stvari koje svi radimo, a ćutimo o tome npr. jeli smo toalet papir, krišom u javnosti guramo prst u nos, obrišemo sline o trenerku ili se osećamo usamljeno, a puno se smejemo…
Ljudi se najviše smeju kada su mali, kada su deca bez brige i sa sasvim malo iskustva. Odrastanje može iskriviti liniju sreće na našim licima. Doduše, odrastanje nije nužno zlo, ali nema ukus baršunastog krem brulea. Nebitno je to ko (je)si i gde (je)si, ko ti (je)su roditelji i koliko imaš novca… U kapitalizmu se svi sporo krčkamo dok se ne razložimo. Makar ovde, na mestu gde nema kapitala, jer kada nema kapitala onda nema ni demokratije. Odrastanje u takvoj sredini na svom vrhu svakako nema zlatnu koricu hrskave karamele. Odrastanje bi bila poznata jedinica jednačine Slobode u kojoj učestvuju još i dve nepoznate.
Bivajući stariji, najteže sam prihvatao činjenicu da moram da se popišam, onako dobro da se išoram po samom sebi da bih uklonio govna koja drugi nisu počistili za sobom. Govna pogrešne moći; pogrešnih uvida i životnih dostignuća; vladajuće većine; jedno veliko ljudsko poigravanje mozgom i nametanje opštevažećeg koncepta “dobro i loše” koji prožima skoro sve sisteme; standardi lepog; dotrajalo, nepismeno i nepotpuno obrazovanje – nevaspitanje i nekultura; konzumeristička percepcija; slepo verovanje u genetske ishode; porodična zaostavština – govna u narodu poznatija kao traume iz detinjstva (pripadnicima našeg područja je jako teško da prihvate ovu činjenicu da smo svi istraumirani od najranijih dana bivajući izloženi raznim parazitskim uticajima: nezdrava hrana, izloženost mnogobrojnim tehnološkim dostignućima – zvukovi, slike, svetla, razni dodiri, mnogoljudlja… kao i mnogi oblici neiskusnog, a najpre neinformisanog roditeljskog ponašanja). Najgore od svega je ono što je danas i najverovatnije – deca grade imunitet na pirinčanom mleku u prahu jer je mamama bitnije da im grudi ostanu čvrste).
U pubertetu sam se intezivno bavio rešavanjem neprilika koje su nailazile, mada sva su rešenja bila trenutna. Dolaskom novih sam osvešćivao da vučem repove onih pređašnjih za koje sam tada bio siguran da sam rešio. Tek nedavno, pre jedno dve godine, sam shvatio da se nepogode rešavaju na samom izvoru a ne na svojoj krajnjoj tački – posledici. Tada je otpočelo jedno čišćenje zaostavština odrastanja, šoranje po zapraljanoj belini. Kada se odrastanje shvati i kada se preuzme svest o postojanju i svim njegovim oblicima, kada su oči otvorene, dolazimo do otključavanja prve nepoznate – identitet.
Odnos sa sopstvenim identitetom otpočeo je onog dana kada smo dobili ime i zvanično traje do onog dana koji nam je svima u glavama. Odrastajući se vezujemo za njega i za energiju koju ono nosi. Koncept identiteta, u svojoj biti, veliki broj ljudi nikada ne spozna ali ako do spoznaje dođe to je svakako nakon perioda odrastanja i nakon selektivnog “čišćenja”. Tada spoznajemo nove delove sebe koje treba opskrbiti i pustiti da budu.
Spoznaja ličnog identiteta dolazi zajedno sa odricanjima i učestalim kompromisima. Ovde ne govorim o nasilnim odricanjima koja bole, već o jednom prirodnom procesu – otpuštanju. Evo jednog jednostavnog primera, u toku prve godine fakulteta Student se često viđao sa svojom ekipom iz srednje škole. Nakon određenog vremena provedenog na fakultetu, nakon raznih pogoda i nepogoda koje su obogatile njegovo biće Student je poceo da privlaci nove individue. Svako sledece viđanje sa društvom iz srednje škole je pružalo manje zadovoljstva istovremeno šireći granicu nesigurnosti. U jednom trenutku, od celokupnog društva iz srednje Studentu ostaje na “raspolaganju”, u najboljem slučaju, jedna ili dve osobe sa kojom može da deli sadašnjost.
Mama je umela da mi govori da sam neodgovoran prijatelj jer često menjam društva. Dobro se sećam tih nekoliko situacija, toliko dobro da mogu da ih omirišem, u kojima sam jedva čekao da vidim prijatelje sa kojima dugo nisam provodio vreme, (uglavnom zbog obostranih obaveza) a onda bih se, u sred nečije besede, uhvatio kako ne čujem, ne dopire. Počinjem da ne vidim. Nastavio bih da se smešim, ali pogled je odlazio daleko iza njih. Kroz lica i zidove… baš daleko, u nedogled. Osećao sam se, možda je glupo, ali malkice razočarano jer mi je komunikacija uglavnom išla od ruke ali moj mozak nije umeo da proizvede ni jednu reakciju, da se nadoveže pitanjem, da pokaže zainteresovanost. Stvar je jednostavna, ne radi te. Ne radujemo se istim stvarima, ne smejemo se istom, ne brigamo iste brige… Slede kompromisi, svesni činioci koji nam mogu biti najbolji prijatelji ili najveći neprijatelji. Trebalo mi je vremena da ponovo naučim da vidim i čitam, i da u takvim situacijama ustanem i odem. Ne treba terati sebe, trošiti tuđu i svoju energiju. Neko bi rekao da je to sebično i licemerno, verovatno i jeste. Verujem da umem i da mogu da budem dobar prijatelj, opet, zavisi iz kog ugla sagledavamo realnost. Nisam pristalica medveđih usluga. Kompromisi koje sam svesno pravio su me na jedan način navele na večitu usamljenost. Samoća na prvi pogled deluje hladno, ali zapravo je suprotna. Toplota dolazi kasnije, kada se samovanje razume. Mnogo je benefita. Osećamo sami sebe i puno se smejemo.
Još uvek sam u Ušću, odlučio sam koje mi naočare trebaju. Sve više mi se čini da pored mene šeta jedan vazduh. Pored njegovog izopačenog bivanja tu su i građani, pojedinci i parovi, porodice i one majke. Apsurdno je da veći deo naroda kuburi sa lovom ali nasuprot tome tržni centri su prepuni. Kafići su stalno puni, plate su nedovoljne, nezaposlenost je velika a inicijativa koju omladina neretko pokazuje se odnosi na što luđe izlaske, skupe telefone, što više šminke, odeće, kola, tašni, cipela… materija, materija, materija. Identitet većine Beogradskih žitelja (ne mogu pričati o drugim gradovima Srbije jer sam iz Beograda ali verujem da je svuda isto, varijacije inteziteta) se bazira na izobilju materijalnog kojeg u suštini i nema. Nema velikog kapitala, nema poslova, nema love, narod je nezadovoljan, prilično tužan i vrlo agresivan. Agresivan u kompleksu svoje nemogućnosti. Tome svedoči iskrivljen standard vrednosti. Kako manje kapitala postoji tako se kolektivno nesvesno više trudi da prikaže kako mnogo imamo. Šta to imamo? Materija koja nije u službi duha je samo odbačena krljušt jedne zmije. Materija koja nije u službi duha vlada onim funkcionalnim građanima, zamućuje konzumeristički pogled u daljini, zatvara čula. Materija koja nije u službi duha boji zidove u plavo i ne dopušta da pogled dignete gore. Zapravo, bez duha jedino što imamo je privid, ne uvid u realnost. Materijom koja nije u službi duha niko nije došao do slobode. Niko nije zagrizao koricu zlatne karamele. Za prepoznavanje duha u sopstvenom biću neophodna je sirova iskrenost kao i otpuštanje. Identitet.
Izbor je na nama i ne možemo kriviti svet, čovečanstvo, Srbiju… Nebitno je to ko (je)si i gde (je)si, ko ti (je)su roditelji i koliko imaš novca, odgovornost je na pojedincu. Da li ćeš posle sranja pustiti vodu ili sačekati da neko to uradi umesto tebe? Da li ćemo pokušavati da prisvojimo sve što nije naše ili ćemo osetiti život, sada i ovde, kroz sopstveni identitet bivajući u skladu sa istinom?
Završivši kupovinu pridružio sam se oštrom zimskom vazduhu radujući se otvorenom prostoru. Vetru.
Međusobni odnosi odrastanja, identiteta i odluka za mene predstavljaju slobodu. Slobodu da ne budemo funkcionalni građani koji ispunjavaju jedan papir i normu. Slobodnog čoveka vidim kao pticu koja leti putem Sunca, na toplo, neostavljajući trag za sobom. Ne možeš ga pratiti, samo osetiti. Leti sam, putem svetla imajući svest o svom jatu.
Vizuelni umetnik koji kroz odrastanje i sazrevanje istražuje razne medije i formate istraživanja.
Kao svesno biće stalno postavlja pitanja i iskušava odgovore i taj unutrašnji proces smatra svojom najvećom inspiracijom.
All images and materials are copyright protected and are the property of Mr. Kosta Đuraković and doroteo.rs
