STOP (SEKSUALNOM) NASILJU!
Kada je u junu 2017 donošen zakon koji je uveo kao nova krivična dela uveo proganjanje i seksualno uznemiravanje, srpska javnost se uzbudila. Jedni su verovali da će to sprečiti ili smanjiti broj krivičnih dela koja se definišu kao seksualno nasilje. Drugi su ukazivali na propuste u zakonu ističući da je sklon zloupotrebi jer je u domenu verbalnog ili beskontaktnog seksualnog nasilja ili uznemiravanja teško odrediti granicu kada neka naša izjava postaje seksualno uznemiravanje. Tabloidi su to ubrzo potvrdili.
Odnos medija prema slučajevima seksualnog nasilja nad LGBT+ osobama je u duhu rijaliti epohe. U nekim su akteri bile javne ličnosti, u mnogim oni koji su to ovim putem hteli da postanu.
Mada ne postoje precizni statistički podaci o pozitivnim rezultatima, jasno je da je neke stvari predupredio. A bilo je i zloupotrebe. Mnoge primere znamo iz tabloida i crne hronike. U nekim su akteri bile javne ličnosti. Paradoksalno ili ne, Zakon su uglavnom zloupotrebljavale žene kojima je najviše trebalo da pomogne, kao i poneki gej muškarac.
Način na koji mediji u Srbiji izveštavaju o slučajevima seksualnog nasilja pruža širu sliku u vezi sa ovim zakonom koja bi trebalo da nam pokaže u kojoj meri je on pokrenuo i osobe iz LGBT+ zajednice da prijave najpre proganjanje i seksualno uznemiravanje, pa potom i samo seksualno nasilje. Mediji su o ovim slučajevima uglavnom pisali senzacionalistički, češće osuđujući žrtvu nego nasilnika kroz šta je tražio to je i dobio – klasifikaciju, a ako je verovati malom broju onih koji su nasilje prijavili sličan tretman su imali i u ovim institucijama. U homofobičnoj sredini kakva je naša, u takvim situacijama se ponekad previđa činjenica da je osoba koja sprovodi seksualno nasilje nad LGBT+ osobom takođe homoseksualac, ali se češće baš zato što to jeste njegova krivica utrostučuje, a zločin apostrofira kao monstruozniji nego da ga je izvršio heteroseksualac.
Seksualno uznemiravanje i nasilje možemo sprečiti samo ako ga prijavimo.
Situacija, dakle, nije preterno ohrabrujuća za LGBT+ osobe bilo da su žrtve seksualnog nasilja, bilo da su njegovi vinovnici, ali to ne sme biti prepreka da ono izađe na videlo i da se nasilnici prijave i optuže. Zato je odgovornost na svakome od nas, pre svega pojedinačno, da pružimo podršku ljudima koji se bore ili žive sa ovakvim problemima. Sa tim u vezi, lično ću biti potpuno slobodan da ovu kolumnu završim tako što ću poručiti svakoj osobi, koje god seksualne orijentacije bila, a koja se oseća kao žrtva seksualnog uznemiravanja, nasilja ili bilo kog oblika diskriminacije, a ne zna kome sa tim u vezi da se obrati, da slobodno piše Doroteu putem kontakt forme u podnožju teksta, jer ću rado učiniti sve što je u mojoj moći kako bih im pomogao.
Uz sve to, savet pre svega gej muškarcima i transeksualcima koji su, statistički gledano, uz žene najčešće žrtve seksualnog nasilja da pre nego se zapitaju da li ga neko nad njima sprovodi sagledaju da ga slučajno ne sprovode sami nad sobom tj. da nisu žrtve seksualne samodestrukcije. Jer ne samo da je tanka linija između te dve forme seksualnog nasilja već ovo drugo mnogi redovno sprovode pod izgovorom da to rade iz podsvesti, dok je još više onih koji uopšte nisu ili ne žele biti svesni da ga sprovode… Mislite o tome!
Text is copyright protected and is the property of optimist.rs and doroteo.rs
