GDE PISCI PIŠU?

Odgovori na pitanje iz naslova, ukoliko ih daju oni koji ne pišu, mogu se sublimirati u jedan: Na mestu na kome su posebno inspirisani, ali potpuno isključeni i skrajnuti od spoljašnjeg sveta. Ovakvo uverenje delimično je tačno. Više je stereotip. Poput onoga da umetnik, u ovom slučaju pisac, mora biti u stanju daleko od svesnog kako bi mogao da stvara.

Sve to dalje vodi u predrasudu da većina umetnika svoja najveća dela stvara pod dejstvom alkohola ili narkotika koji pospešuju kreativnost. Istina jeste da su mnogi od njih pribegavali i takvim sredstvima, ali daleko od toga da to rade svi ili većina. Sa ovim u vezi je važno naglasiti kako je umetniku, a pogotovu piscu, važno da dok stvara bude rasterećen i opušten te da su možda jedino sa tim u vezi oni kojima nije polazilo za rukom da to postignu u svesnom stanju posezali za nekom vrstom opijata, ali verovatno samo kako bi se opustili, a ne da bi se prebacili u stanje koje nije svesno jer u tim sferama ne da ne bi mogli da stvaraju, ali bi ono što su stvorili imalo sasvim malo ili gotovo nimalo smisla, pogotovu kada se radi o pisanoj reči. Istina, ne postoji nikakva definicija koja opisuje u kakvom stanju i na kakvom mestu jedan pisac mora da stvara, ali ako bi već morali nešto da definišemo onda bi najpribližnija istini bila teorija koja kaže kako

Mnogi pisci su poznati po svojim preciznim rutinama i tendencijama, pa se u osnovi nastanka nekih od remek dela svetske književnosti kriju krajne ekscentrični rituali koji su inspirisali njihove autore i doveli ih do toga da stvore dela kakva su stvorili. Viktor Igo je, na primer, čuvenog Zvonara Bogorodičine crkve napisao tako što se stavio u kućni pritvor zaključavši čak i svoju odeću kako ne bi došao u iskušenje da u nekom trenutku izađe iz kuće, dozvoljavajući sebi samo veliki sivi šal kojim se ogrtao dok mu je bilo hladno tokom pisanja. Njegov zemljak, Onore de Balzak bi u pet popodne jeo ogroman obrok, spavao do ponoći i potom pisao 16 sati konstantno se nalivajući kafom. Autor čuvenog Doručka kod Tifanija, Truman Kapote pisanje nikada nije započinjao niti završavao u petak. Bio je veoma sujeveran i kompulsivno opsednut brojevima, pa je menjao hotelske sobe ukoliko su one u svojim brojevima telefona sadržale (baksuzni) broj 13. Uvek je pisao uz kafu i cigarete, ali nikada nije dozvoljavao da u pepeljari ima više od 3 opuška, dok je ostale držao u džepu kaputa. Džejn Ostin nije volela da je iko osim najuže porodice vidi kako piše, zbog čega je želela da vrata njene sobe škripe kako bi mogla da čuje ukoliko neko u nju ulazi i gotovo uvek je pisala na malim komadićima papira da bi mogla da ih sakrije od tuđih pogleda. Ipak jedan od najčudnijih rituala imala je pesnikinja Edit Stivel koja je dan uvek započinjala ležanjem u mrtvačkom sanduku tvrdeći kako je to posebno inspiriše za pisanje njenih pomalo morbidnih stihova.

Evidentno je, dakle, samo na osnovu ovih primera da su mnogi poznati pisci imali najrazličitije, ponekad vrlo bizarne rituale prilikom stvaranja svojih dela, ali su ipak šire gledano najzanimljivija mesta na kojima su voleli da pišu, od otvorenih prostora do malih zamračenih soba, za stolovima, u krevetima, pa čak i u kolima ili stojeći. Pozicije za pisanje su, naravno, inventivne i jedinstvene baš kao i kreativnost i stvaralaštvo ovih autora, ali istraživački gledano moguće je grupisati nekoliko osnovnih i najkorišćenijih mesta kao i poza za pisanje:

Za stolom

Svakako najviše pisaca ipak piše u ovom, nazovimo ga, najnormalnijem položaju. Međutim, samo retki među njima su imali svoje stalne radne stolove za kojima su pisali romane dok je većina volela da ih s vremena na vreme menja. Jedan od onih kome je uhodana dnevna rutina pomogla da napiše čak 15 velikih romana za uvek istim stolom sa ustaljenim elementima bio je Čarls Dikens. Njegov radni sto je bio precizno aranžiran i morao je imati malu vazu sa svežim cvećem, veliki nož za otvaranje pisama, broš u obliku pozlaćenog lista na kome sedi zec, kao i dve figure žaba koje u međusobnom dvoboju vitlaju mačevima. Čuvena Agata Kristi, autorka najpopularnijih kriminalističkih romana, takođe je uglavnom pisala za stolom, ali za razliku od Dikensa nikada nije želela da ima jedan poseban samo za to namenjen već je stvarala gde god je stigla ističući često kako su joj najinspirativniji bili mali mramorni stočić u spavaćoj sobi i veliki trpezarijski za kojim je pisala između obroka. Za trpezarijskim stolom u svojoj kuhiinji je uvek pisao i Konrad Ajken.

U kadi

Agata Kristi je pored stolova volela da piše i u kadi, ali i da istovremeno gricka i jabuke. Sa tim u vezi je prilikom preuređenja svoje vile arhitekti rekla kako želi ogromnu kadu ali uz nju i policu za jabuke jer obožava da ih jede. Bendžamin Frenklin je takođe voleo da piše u kadi zbog čega ju je instalirao i u svojoj sobi. Na istom mestu je voleo da piše i Dalton Trumbo, ali obavezno u društvu svog papagaja koga je na poklon dobio od glmca Kirka Daglasa.

U automobilu

Gertruda Štejn je najviše volela da piše u svom automobilu i to na vozačevom sedištu njenog Forda T dok je njen partner bio na poslu. Naglašavala je pritom kako je posebno inspiriše saobraćaj na prometnim pariskim ulicama. Vladimir Nabokov je takođe najviše voleo da piše u privatnosti automobila uparkiranog na nekom parkingu, ali takođe i dok se on kretao tj. dok ga je njegova supruga vozila.

U pokretu

Autor čuvene Lolite nije međutim bio jedini koga je pokret inspirisao na pisanje. Jozef Keler se uvek hvalio kako je svoju Kvaku 22 suštinski napisao u autobusu, mada bi preciznije bilo reći da se tu inspirisao. Za razliku od njega Tom Vulf je jedan od svojih najznačajnijih romana napisao 1964 godine putujući autobusom zvanim „Furthur“ ili poznatijim kao „magični autobus“ koji je putovao Kalifornijom u organizaciji Ken Kesija autora čuvenog romana Let iznad kukavičjeg gnezda. Kesi je sa svojim bendom Merry Pranksters organizovao Acid Testove i priređivao hepeninge u ovom autobusu dok su i on i kolege, ali i većina ostalih saputnika bili pod dejstvom LSD-a. U pokretu je i Valter Skot napisao svoju čuvenu poemu Marmion, s tim što je pišući je on zapravo jahao na konju i kako je sam rekao: Mnogo sam galopirao po strmim liticama dok nisam napisao Marmiona.

Stojeći

Virdžinija Vulf je kažu stojeći pisala po uzoru na svoju sestru koja je bila slikarka i morala je stajati ispred štafelaja kako bi stvarala, u čemu su mnogi istraživaći njenog života i dela tražili posebnu simboliku. Za pisanje je koristila specijalan visoki sto ukošene radne površine. Stojeći je pisao i Hemingvej i to na vrhu police sa knjigama koja se nalazila nedaleko od njegovog kreveta u spavaćoj sobi. Volas Stivens takođe nije mogao da sedi dok piše svoje pesme već je uvek stajao ili hodao dok piše i to isključivo po papirima sa kojih ih je kasnije prekucavala njegova sekretarica.

U ležećem položaju

Već pomenuti Truman Kapoti je sam za sebe govorio: „Ja sam horizontalni autor“, naglašavajući svoju potrebu da piše ležeći, te dalje obrazlažući: „ne mogu da razmišljam ako ne ležim bilo na krevetu ili rasklopljenom kauču uz pomoć cigareta i kafe“. U krevetu je uvek pisao i Marsel Prust. Idit Vorton je takođe svoja dela stvarala u postelji tako što je pod jednom rukom držala svog psa a drugom razbacivala papire po kojima je pisala, pa ih je potom sakupljala njena služavka i nosila sekretarici na prekucavanje. Džejms Džojs ne samo da je pisao ležeći već je uvek ležao na stomaku pošto mu je vid bio oštećen pa su mu tako papiri za pisanje bili bliže očima. Sa tim u vezi je dok piše uvek nosio i beli ogrtač kao posledicu ličnog uverenja da njegova belina baca dodatno svetlo na spise olakšavajući mu tako pisanje.

U neobičnom okruženju

Mnogo je pisaca koji su voleli da stvaraju na otvorenom, u prirodi koja je svakako posebno inspirativna te sa tim u vezi nema apsolutno ništa čudno osim recimo u slučaju D.H. Lorensa koji je uvek i isključivo pisao ispod drveta. Džordž Bernard Šo je za pisanje sagradio posebnu kolibu u bašti svog doma u Hertfordširu. Ono što je zanimljivo sa njom u vezi jeste da je bila sagrađena na mehanizmu koji se vrti omogućavajući tako čuvenom piscu da tokom dana prati sunce. Tu je bežao od svih jer je tvrdio kako ga ljudi uznemiravaju, pogotovu dok piše, a samu kolibu je nazvao London kako njegova posluga ne bi morala da laže kada bi onima koji su ga u međuvremenu tražili govorila kako je pisac „otišao u London“. Roald Dahl je takođe pisao u šupi i okružen strogo odabranom kolekcijom ličnih predmeta što su radile i mnoge druge njegove kolege.Robert Grejvs je pisao isključivo u sobi u kojoj su bile ručno pravljene stvari, dok je Vilijam Maksvel je preferirao sobe koje su u neredu i čiji prozori ne gledaju ni na šta zanimljivo. Penelopi Lajvli zbog problema sa leđima piše u udobnoj naslonjači i uvek na staroj pišaćoj mašini u krilu, dok A.L. Kenedi komfor za pisanje pronalazi u ogromnoj crnoj fotelji i sobi sa zidovima boje krvi. Zanimljivo je pritom da su mnogi pisci na zidovima soba u kojima su stvarali voleli da imaju fotografije drugih pisaca koji su ih verovatno inspirisali pa Sebastijan Faulks u svojoj radnoj sobi ima kameju sa likom Tolstoja, bronzani reljef Dikensa i štampanu sliku Orvela, a Dilan Tomas slike Bajrona, Volta Vitmana i drugih velikih pesnika.

U hotelskoj sobi

Najviše pisaca ipak je, čini se, volelo da putuje po svetu i svoja dela stvara po raznim hotelskim sobama dok je bilo i onih poput Maje Andželou koja je rentala hotelsku sobu u svom rodnom gradu i plaćala je na mesečnom nivou kako bi tamo mogla da stvara. Oni koji su u potrazi za sobom ili inspiracijom bili u stanju da pobegnu i na kraj sveta uglavnom su sa ukusom birali mesta na koja će se skloniti i to su bili neki od najlepših hotela na svetu. Tadž Mahal Hotel u Bombaju bio je posebno popularan među piscimapa su u njemu boravili Rabindranat Tagore, Somerset Mom, Pjer Paolo Pazolini, Alberto Moravija, Salman Ruždi i mnogi drugi. Najrobi je takođe bio interesantan za pisce, pre svega avanturističke, pa su mnogi tamo odlazili da stvaraju odsedajući u brojnim hotelima, mada najčešće u Norfolk Hotelu, o čemu Jan Hemsing piše knjigu „Nekadašnji i današnji hoteli u Najrobiju“ govoreći u njoj upravo o piscima koji su tamo boravili i Norfolk koristili kao pozadinu svojih romana. Među takvima su: H.S.Stigand, Beril Markham, Robert Ruark, Denis Bojls, Elspet Haksli… Njujork je, naravno uvek bio posebno inspirativan za pisce koji su najčešće odsedali u Plazi, ali i u Chelsea Hotelu u kome je primera radi nekoliko godina stvarao i Artur Miler dok ga je njegova ljubljena Merilin Monro čekala u njihovoj vili u Roksberiju, dok je prvi književni gost ovde bio Mark Tven. U ovom čuvenom hotelu je pisao i Nabokov, zatim Tenesi Vilijams, Sem Šepard, Tomas Vulf, Dilan Tomas i mnogi drugi, a zanimljivo je i to da je na poslednjem spratu hotela u sobi 1008 Artur Klark teleskopom svake večeri posmatrao nebo i zvezde pišući svoju galaktičku epopeju koja je kasnije zadivila svet; „2001, Odiseja u svemiru“ započela je dakle upravo u Chelsea hotelu. Na sličan način u istoriji su ostali zabeleženi i mnogi drugi hoteli u kojima su se najveći svetski pisci bili inspirisali za pisanje svojih romana: Hotel Plaza u Rimu, Hotel de Crillon i Hotel Meurice u Parizu, Hotel Danijeli u Veneciji, Hotel Moskva u Beogradu… A neki među njima danas predstavljaju turističku atrakciju ne samo zbog sebe samih već upravo i zbog autora koji su u njima stvarali poput Oriental hotela u Bangkoku u kome je, primera radi, Somerset Mom pisao sve do svoje smrti pa u sobi u kojoj je uvek boravio i danas stoje njegove knjige, a na stolu se čak nalazi i kopija olovke kojom je pisao. Slično je i sa sobom Grejema Grina u kojoj se pored njegovih dela nalazi i njegovo kovertirano pismo u kome piše kako je to hotel u kome je sve moguće i u kome se okuplja svet. U Oriental hotelu sobe inače nose upravo imena pisaca koji su u njima stvarali, a staro krilo u kome se one uglavnom i nalaze nazvano je „Rezidencija Autora“.