AUTOPORTRET VS. SELFIE

Selfie… Selfie na poslu, selfie na pauzi, selfie na odmoru, selfie ispred ogledala, selfie u liftu, selfie sa društvom, selfie bez društva, selfie ovde, selfie onde… Zar ne postajemo svi po malo umorni od ove reči, koja nas napada sa svih strana? Bilo da o njemu raspravljamo, sami ga pravimo, posmatramo tuđe ili jednostavno kritikujemo one koji nas na društvenim mrežama njime svakodnevno bombarduju, od selfija jednostavno ne možemo pobeći. To je pošast savremenog doba i tu više rasprave nema. Od trenutka kada je zvanično ušla u naš vokabular, a to je otprilike bilo neposredno pre nego što će je 2013. godine Oksfordski rečnik proglasiti rečju godine (iako se kao termin pojavljuje još 2002. najednom internet forumu u Australiji, dok se kao haštag #selfie prvi put pojavila 2004. na fotografskom sajtu Flickr), ona ne prestaje da fascinira ili irititra svakog od nas, pa će tako verovatno biti i u tekstu koji sledi iako selfie nije njegova primarna tema. U želji da se pozabavimo autoportretom kao jednom od večnih umetničkih inspiracija i jednim od najeksplicitnijih načina samopredstavljanja i samoistraživanja od strane umetnika, hteli ne hteli došli smo i do pitanja oko koga danas polemišu mnogi a ono glasi: Da li je selfie nova varijanta autoportreta?

Selfie u osnovi nema umetničku vrednost što ne znači da je ne može imati. Nasuprot tome, autoportret je prezentacija jednog umetnika naslikana, nacrtana, fotografisana ili izvajana od strane njega samog. Kao takva kategorija, u istoriji umetnosti je on poznat od najranijih dana, ali svoju ekspanziju doživljava u periodu Renesanse. To je vreme kada umetnik prestaje da bude zanatlija i kao takav u potpunosti zavisan od naručilaca i tema koje su bile popularne i dozvoljene u određenim periodima, te dobija mogućnost da u prvi plan stavi čoveka kao ljudsko biće, individuu. Na taj način se on počinje baviti i samim sobom što mu dodatno olakšava i tadašnje otkriće ogledala koje mu pruža mogućnost dužeg samoposmatranja. Autoportret je na neki način likovna autobiografija. Umetnik, s obzirom na to da sebe poznaje najbolje, zapravo opisuje svoj fizički i emocionalni lik onako kako ga niko sa strane ne bi mogao prikazati. Zbog toga su neki autoportreti svrstani među najbolja dela istorije umetnosti. Od perioda Renesanse gotovo da nema umetnika koji barem jednom nije naslikao sebe samog dok je puno i onih, poput Albrehta Durera, kojima je to bila jedna od osnovnih tema. On je sebe uglavnom slikao sa ulepšavanjem dok je Rembrandt, sledeći veliki autoportretista, kroz svoje portrete iznosio studiju sopstvenog karaktera u različitim periodima svog života. Generalno, od renesansnih autoportreta pa do onih u prethodnom veku uglavnom se težilo što verodostojnijem liku samog umetnika koji je činio sponu spoljašnjeg i unutrašnjeg, duhovnog. U tom smislu se, neposredno nakon njenog otkrića i fotografija uključila u tokove stvaranja idealnog autoportreta. Prvi je novom tehnikom izradio američki hemičar Robert Cornelius 1839. godine, tako što je skinuo poklopac sa sočiva i seo ispred kadra, da bi minut kasnije dobio prvu fotografiju svog lika koja se danas čuva u Kongresnoj biblioteci u Vašingtonu, kao jedna od prvih fotografija ljudskog lika. Danas mnogi ovaj portret nazivaju prvim selfijem iako on to po definiciji nije, ali definitivno jeste prvi autoportret nastao postupkom dagerotipije, preteče fotografije.

U sferi umetničkih autoportreta, XX vek donosi jedan novi pristup u ovoj oblasti. Sam čin samoportretisanja, bez obzira kojom tehnikom rađen, postaje maltene opasan i neurotičan, jedan vid samozloupotrebe. Umetnici hrabro u prvi plan ističu svoju čudnu individualnost. Naravno, kako je minuli vek sve ubrzao, pa i samu umetnost vrlo brzo su se zadovoljili takvim pristupom svodeći autoportret na strogo vizuelnu formu, najčešće dvodimenzionalnu i površnu, na šta se selfie nadovezuje kao logična neminovnost. Posebno ako smo zastupnici teorije da on, eksploatisan na društvenim mrežama, predstavlja puko samopromovisanje sa potpunim odsustvom umetničkog pristupa u tome. Naime, većina polemičari koji se bave komparacijom selfija i autoportreta kao najjači argument njihove neuporedivosti najčešće podvlači upravo to što selfie sa umetničkim pristupom gotovo da nema nikakve veze, nazivajući ga banalnom fotografijom bez ikakvog kvaliteta često nastalom u nekoj nedoličnoj pozi ili pijanom stanju. Međutim, ovo poslednje ne može i ne sme biti argumentacija koja isključuje svaku umetničku težinu ovako nastale fotografije, jerni autoportretonakav kakvim ga definiše istorija umetnosti ne čini način prikaza ili stanje u kome se umetnik nalazio, kao ni način na koji nam nešto poručuje, već šta je to što nam poručuje. Preciznije rečeno, da li nam svojim delom uopšte nešto poručuje. A selfie nam u tom smislu ne pruža puno i upravo u tome leži osnovni problem koji vodi ka njegovom površnom shvatanju. On je, zapravo, za većinu samo način komunikacije, inherentno kontekstualan i često efemeran. Uglavnom nastaje na brzinu, u prolazu i više za cilj ima da nešto pokaže nego da nešto kaže, što ga neosporno udaljava od željene umetničke konotacije. Njegova svrha je ta da bude postavljen na društvenu mrežu i da, eventualno, prikupi što više tamošnjih lajkova. Bilo da je tužan ili smešan, društveno prihvatljiv ili ne prihvatljiv, ono što saopštava je trenutno i prolazno baš kao i trenutak u kome je nastao.

Sledeći najčešći antiargument umetničke vrednosti selfija jeste to što se ljudi na njemu ne prikazuju onakvima kakvim ih drugi vide, pa čak ni onakvima kakve sami sebe vide, već isključivo onakvima kakvima bi želeli da ih drugi vide. Međutim, ovo je samo delimično tačno i govori o generalizaciji koja je diskriminišuća. Naime, to što se mnogi fotografišu napucani do nerealnog savršenstva u kakvom žele da se predstave, ne znači da nema onih koji sebe na njima ne prikazuju onakvima kakvim se zaista i vide. Uz to, ni činjenica da selfie uglavnom služi napućenoj starleti da apostrofira svoje silikonske grudi i predimenzioniranu zadnjicu ili muškoj gay ikoni da svojim mišićavim telom i čvrstom guzom izmami što više uzdaha napaljenih i vizuelno vrlo osvešćenih mladića, ne može biti argumentacija koja će umanjiti njegov umetnički kvalitet. Sa druge strane, ovakav stav bi u potpunosti odbacio vorholovski pristup umetnosti koji se uglavnom bazirao na prikazivanju sebe onakvog kakvog želimo da nas drugi vide. Vorhol, čiji autoportreti i portreti predstavljaju najznačajniji deo njegovog opusa, u svom stvaralaštvu je svesredno apostrofirao ideju lažnog identiteta zarad popularnosti. Govorio je: “Kome treba istina? Šou biznis služi upravo tome – da dokaže kako ono što jesmo nije zapravo ono što se računa već ono što mislimo da jesmo“. U ovoj njegovoj rečenici kao da je sadržana suština selfija, a koliko je proročan bio pokazuje i jedna od njegovih najcitiranijih izjava da će u budućnosti svi biti slavni i dočekati svojih petnaest minuta slave. I eto kako vreme leti. Nismo se ni osvrnuli, a ta budućnost je zahvaljujući društvenim mrežama, fenomenu globalne deintimizacije, pa i fenomenu selfija, već tu.

Na kraju, ono što je zajedničko autoportretu i selfiju jeste koncept koji se nalazi u njihovoj pozadini. Oba, naime, predstavljaju formu samopredstavljanja i jednog specifičnog vida narcizma koji se vrlo jednostavno izdiže na nivo umetničkog, jedino što koriste različite tehnike. U tom smislu se možemo samo zapitati da li bi velikani poput Rembranta ili Direra da žive u današnjem vremenu fotografisali sami sebe. Portreti koje su oni stvarali uz pomoć ogledala i kista su neosporno zahtevali mnogo veći stepen umeća, ali je ljudska želja za predstavom sebe i sopstvene ličnosti i danas ista kao i tada. Jedina stvar koja se sa vremenom promenila jeste tehniologija, ali ne i ljudska priroda, barem ne ona suštuinska. Stoga će se sigurno i današnjem vremenu pojaviti neki mladi umetnik koji će se pozabaviti svojom predstavom u objektivu smartphonea i svojim selfijima dati dublji smisao i izdićiih iznad svakodnevne banalnosti i puke želje za popularnošću u vorholovskom poimanju iste. U savremenom društvu sklonom kritikama svega što je masovno, poput drugih manje ili više komparativnih fenomena, autoportret i selfie imaju isti poredbeni status kao i: umetnost i zanat, Visoka moda i Street Style, Erotika i pornografija, slika i fotografija…Na jednoj strani imate klasu ljudi koja stvara na umetničkom nivou, a na drugoj imate ono što stvaraju svi drugi.

10 najpoznatijih autoportretista u istoriji umetnosti:

ALBRECHT DURER

Nemački umetnik Albreht Direr neosporno je prvi gospodar autoportreta. Iako nije prvi umetnik koji ga je naslikao, prvi je koji mu se tako revnosno vraćao tokom čitave svoje karijere, pa je na kraju po njima ostao i najpoznatiji. Autoportreti su za Direra tokom celog njegovog života bili neophodan način samoispitivanja i samosagledavanja, pronalaženja sebe. Prvi je naslikao već sa 13 godina srebrnom olovkom – tehnikom koja zahteva jasnu i preciznu viziju jer ne dopušta brisanje, ali je najpoznatiji poslednji koji je uradio, a on je ujedno i najkompleksniji jer prikazuje aroganciju i svu složenost ličnosti umetnika koji se više nego i jedan njegov kolega bavio sobom i svojim likom.

REMBRANDT VAN RIJN

Drugi autoportretista po značaju je svakako holandski slikar Rembrandt Van Rijn. Do skora se verovalo da je za života naslikao oko 100 autoportreta ,ali je utvrđeno da je ta brojka znatno manja, što međutim ni malo ne umanjuje njegov značaj na tom polju. Slike na kojima je prikazivao sebe predstavljaju jedinstvenu intimnu biografiju u kojoj je umetnik sebe prikazivao bez taštine i potpuno iskreno. Zanimljivo je da ovi autoportreti reflektuju sve teškoće, finansijske i lične, kroz koje je prolazio tokom svog života, ali istovremeno potvrđuju i njegovu izuzetnu kreativnu energiju čak i usred svih životnih kriza.

VINCENT VAN GOGH

Zbirka autoportreta koje je naslikao Vincent van Gogh takođe ga svrstava u red najplodnijih umetnika na tom polju. Poput starih majstora Van Gogh sebe posmatra u ogledalu sa veoma kritičkim pristupom. Zahvaljujući svojoj žestokoj ekspresivnosti uspeo je da na svojoj spoljašnjosti oslika sve unutrašnje nemire sopstvene ličnosti na veoma živopisan i prepoznatljiv način, krajnje iskreno i emotivno. U čuvenim pismima koja je redovno i poput dnevnika pisao svome bratu jednom prilikom je rekao: „Ljudi kažu, i ja u to verujem, kako je veoma teško upoznati sebe.Međutim, nije lako sebe ni naslikati. Portreti koje je Rembrant naslikao stoga su više nego jasna slika, oni su otkrovenje.“

EGON SCHIELE

Jedan od vodećih umetnika austrijskog ekspresionizma, Egon Schiele, stvarao je autoportrete koji su žestoka istraživanja sopstvene psihe i seksualnosti. Oni su bez presedana kada je u pitanju emotivna i seksualna neposrednost. Koristio je figuralna izobličenja na mestima konvencionalnih pojmova lepote, a neretko je uklanjao i samu pozadinu sa svojih autoportreta kako bi izbegao mogućnost bilo kakvog odvlačenja pažnje sa sebe samog.

FRIDA KAHLO

Meksička umetnica Frida Kahlo takođe je jedna od slikara prepoznatljivih po svojim autoportretima. Posle nesreće koja joj se dogodila u ranoj mladosti, a zbog koje je dugo bila nepokretna i vezana za krevet, morala je sama sebi biti model. Autoportreti koje je slikala puni su i fizičkog i psihičkog bola sa kojim se celog života nosila. Sama je govorila kako nikada ne slika ono što sanja već isključivo stvarnost, a ona je za nju bila izuzetno bolna. Sve slike na kojima je prikazala sebe na veoma originalan način manifestuju i njenu izolovanost i nesavladivu spozanju sopstvene ličnosti.

MILENA PAVLOVIĆ – BARILI

Najznačajniji autoportretista srpskog slikarstva između dva rata, ali i generalno, bila je Milena Pavlović-Barili. Umetnica svetskog renomea, sa izrazitim osećajem za estetiku, radila je i kao ilustrator za poznate modne magazine kao što su Vogue i Harpers Bazar. Isti osećaj za eleganciju i lepotu prisutan je i na njenim autoportretima na kojima je uočljiva njena izrazita lepota kroz krupne oči i izdužen nos. Svi su prožeti jednom prepoznatljivom romantikom i vrlo bajkovitom, ali krajnje intimnom atmosferom.

ANDY WARHOL

U umetničkoj karijeri Andy Warhola, prikaz sopstvenog lika je možda i najrasprostranjenija kategorija, bilo da ih je slikao ili fotografisao. Autoportreti koje je on stvarao imali su formu komercijalnog autoportretasa apostrofiranjem lažnog identiteta. Sve u duhu šou biznisa.Prikazujući sebe samog, on koristi kamuflažu istovremeno pružajući i skrivajući sopstveni identitet, što je sasvim logičan pristup umetnika koji je od sebe stvorio brend iz odbijanja da javno govori i verovatno se grohotom smejao shvativši da je i pored toga postao jedan od najcitiranijih umetnika na svetu.

JEAN-MICHEL BASQUIAT

Samouki umetnik Jean-Michel Basquat stvarao je brutalne autoportrete koji predstavljaju suštinske primere njegovog stila. Puni života i neposrednosti oni su beležili samosvest koja je na nivou invaliditeta. Basquat, koji je preminuo u 27.godini od prekomerne doze heroina, na svojim autoportretima je uspeo da zabeleži sve svoje paranoje i izolovanost od ostatka sveta. Oni predstavljaju alegorije njegovog problematičnog života i dilema sa kojima se suočavao.

CINDY SHERMAN

Cindz Sherman je u kasnim 70tim godinama prošlog veka počela da koristi svoj lik kao primarni subjekt svojih dela i više se nije zaustavljala. Maskirajući sebe u razne likove ona je stvarala autoportrete kojima je prezentovala svoju ličnost na razne načine. Stvaranjem uvek drugačijih slika sebe same ona istražuje svoje socijalne identitete, unutrašnje nemire, kao i seksualne stereotipe.

WILLIAM ULTERMOHLEN

William Ultermohlen je bio naš savremenik, ali je svojim delom sebi zasigurno obezbedio mesto u istoriji umetnosti i to upravo serijomautoportreta koje je stvarao u periodu od 1995.godine, kada je saznao da boluje od Alchajmerove bolesti do 2000. kada je primljen u bolnički dom. Preminuo je 2007.godine, ostavivši iza sebe seriju slika koja manifestuje razaranje sopstvene ličnosti i omogućava bolje razumevanje Alchajmera. Autoportreti na nesvakidašnje emotivan način dokumentuju lični emotivni nemir slikara koga um polako napušta i koji slika sebe samog dok istovremeno opadaju i moć njegovog samoopažanja i sama moć slikanja. Posebno kada se posmatraju kao celina u njima je primetan Ultermohlenov napor da objasni promenjenu verziju sebe, svoje strahove i ogromnu tugu.