Život u ormanu
Da li je OK ne autovati se?
Kada se pomene “neautovanje” meni lično prvo na pamet pada naslovna strana lajfstajl magazina sa koje se osmehuje popularni pevač sa svojom, takođe popularnom, suprugom i decom sa kojima prezentuje harmoničan život i promoviše porodične vrednosti, iako mnogi od nas znaju da je dotični već godinama u vezi sa svojim istopolnim saradnikom, sa kojim provodi više vremena u muzičkom studiju i na turnejama nego uz nasmejanu suprugu sa naslovnice. Njegov identitet, naravno, neću otkrivati, jer ne samo da nije moje da autujem čoveka koji je očigledno odlučio da se ne autuje, nego je takvih primera na javnoj sceni puno, pa bi samo njihovo nabrajanje ispunilo fond reči predviđenih za ovaj tekst.
Ono zbog čega navodim tu sliku, a u kontekstu pitanja iz međunaslova, jeste novo pitanje koje glasi: Da li je njemu sa takvom postavkom stvari u životu bolje nego autovanom geju? Odnosno, da li je on tako neautovan (preciznije: poluatovan, ako uzmemo u obzir da mnogi od nas ipak znaju) bolje prošao u životu nego neko ko se autovao, pošto takav teško da bi mogao da se smeši sa naslovne strane popularnog lajfstajl magazina uz svog partnera i decu iz više razloga, pri čemu je to jedan od bezazlenijih “benefita” koje bi autovanjem sebi uskratio. Druga pitanja tipa da li je dotični pevač zadovoljan takvim životom, kako se oseća njegov istopolni partner u takvom odnosu, da li su istinski srećni ili, na koncu, da li “ona” zna šta se dešava, da li je toliko naivna ili je svesno ušla u takav odnos iz nekih svojih ličnih interesa, spadaju u domen psihoterapije i posebna su tema.
Lično bih mogao da pričam o tome kako je kada si autovan, doduše ne kao homoseksualac, već kao panseksualac, ali tu nema neke bitne razlike kao u onom vicu o Bosancu koji je rekao da je heteroseksualac, pa ga je raja ipak pretukla, pošto nije znala šta to tačno znači.
Ono što mogu da kažem jeste da sam autovan i da mi je dobro, štaviše odlično, prevashodno zato što sam od onih koji bi, što bi moja pokojna baba rekla, “na dupe progovorili”. Život u bilo kakvom ormanu za mene bi bio ravan samoubistvu, oblikovanje svoje svakodnevice lažima sa kojima se nosi pomenuti pevač, pod pretpostavkom da nije autovan pred svojom ženom i ostatkom porodice, kao što nije u široj javnosti, za mene bi predstavljao horor nepojmljivih razmera. Iskreno, ne mogu ni da zamislim sebe u situaciji da svakodnevno lažem bliske ljude oko sebe i živim pod raznim izgovorima da ne budem ono što istinski jesam. Kao takav, teško da bih mogao da razumem ljude koji se ne autuju, ali…
Nedavno sam pročitao članak jednog psihoterapeuta, koji se uglavnom bavi problemima i pitanjima vezanim za LGBT+ zajednicu i koga izuzetno cenim, u kome je govorio o tome zašto je nekim od svojih klijenata savetovao da se ne autuju. Uglavnom, reč je o ekstremnim slučajevima poput onih gde osoba živi u takvoj sredini u kojoj bi autovanje značilo potencijalnu smrt, ali i onim ljudima koji poseduju parališući strah od autovanja na nivou psihološke dijagnoze, koji nisu u mogućnosti da se nose sa tim i po koje bi autovanje moglo da ima opasan i, opet, smrtonosan ishod.
Razmišljajući o tome, ali i o nekim ljudima iz sopstvenog okruženja koji nisu autovani, doduše ne iz tako radikalnih razloga kao što su prethodno navedeni, shvatio sam da je sasvim OK i da se neki ljudi ne autuju ukoliko ne mogu ili ne žele to da urade. Drugim rečima, kao što bi za mene najveći horor u životu predstavljalo to da sam neautovan i da živim u ormanu, postoje verovatno i oni koji bi takav scenario sebi napravili samim autovanjem. Koliko god bilo kome od nas zvučalo čudno, nekima čak i nemoralno u kontekstu obmanjivanja ljudi oko sebe, onoliko koliko bi trebalo da podržimo svakoga ko želi da se autuje, isto toliko bi trebalo da imamo razumevanja i za one koji to ne žele da učine. Jer, sviđalo se to nama ili ne, oni imaju puno pravo na takvu odluku. S tim u vezi, na autovanju pojedinih ljudi ne treba insistirati ni u kontekstu nekih viših ciljeva – kao, na primer, u slučaju pevača koji se smeše sa naslovnica lajfstajl magazina i čije autovanje ne bi doprinelo samo većoj vidljivosti nego i boljem prihvatanju LGBT+ osoba u konzervativnom društvu. Sudeći po relevantnim istraživanjima i iskustvu “in general” ljudi u sredinama poput naše postaju liberalniji i otvoreniji za takve stvari kada se autuju njihovi idoli. Međutim, da se ne lažemo. Živimo u vremenima u kojima malo ko stavlja opšte interese ispred ličnih. Pogotovu ne javna ličnost koja profitira od popularnosti. Uostalom, svako od nas bi trebalo da bude potpuno slobodan i da se autuje i da se ne autuje, ovisno o tome šta želi i šta u okviru svojih moralnih kodeksa smatra ispravnijim.
Suština autovanja leži u tome da ste u miru sa samim sobom, a odgovor na pitanje autovati se ili ne autovati se usko je povezan sa pitanjem da li tim činom sebi olakšavate život ili ga činite težim.
Na koncu, kod autovanja je najvažnije da je to lična stvar i odluka, te da svako ima pravo da se ponaša po sopstvenom osećaju i savesti. Drugim rečima, ako se neko dobro oseća u ormanu i ako smatra da svojim “neautovanjem” ne ugrožava ni sebe ni ljude oko sebe onda je sasvim OK i da se ne autuje. Samo da se razumemo, i ne autovani gej je gej, da ne kažemo peder.
Text is copyright protected and is the property of optimist.rs and doroteo.rs
