ORLI KASTEL BLUM / PISANJE JE BORBA SA STRAHOVIMA
Orli Kastel-Blum objavila je prvu zbirku priča 1987. i od tada je među vodećim spisateljicama izraelske književnosti, neprestano šireći granice hebrejskog jezika i narativnog stila. Objavila je nekoliko romana, zbirki pripovedaka i knjigu za decu. Njen postmoderni klasik Doli Siti, uvršten je u UNESKO-ovu zbirku reprezentativnih dela književnosti, nominovan za jednu od deset najvažnijih knjiga nastalih od stvaranja države Izrael, a 2013. magazin Tablet ga svrstava među sto najznačajnijih romana jevrejske književnosti objavljenih na engleskom. Francuski Le Monde ju je uporedio sa Kafkom, a u Izraelu ima status najvećeg izraelskog pisca fikcije svog vremena.
Sa Orli sam se sreo u Tel Avivu, u oktobru 2022. povodom izlaska njenog novog romana Biotop…
Read the interview in English!
1 / Čitaoci u Srbiji upoznali su Vas kroz priču o opsesivnoj majci iz Doli Sitija, koja guta dvadeset antidepresiva dnevno, primenjuje elektrošokove i urezuje mapu Izraela na leđa svog sina. Kako je bilo nositi se sa svim kontroverzama koje je knjiga izazvala pre tri decenije kada je objavljena?
Doli Siti je veoma radikalna knjiga. Napisala sam je kada mi je bilo trideset godina – i to ne govorim kao opravdanje. Morala sam da je napišem, kao majka u Izraelu, suočena sa situacijom koja se ovde dešavala i svim strahovima. Kada je objavljena ljudi su mislili da sam luda, pa sam morala da uradim nešto po tom pitanju i odmah sam ostala trudna sa drugim detetom – zato što trudnica ne deluje tako nasilno kao što su me zamišljali. I ta kamuflaža je uspela. Sećam se da su me intervjuisali za britanski Sunday Times i novinarka je na početku napisala: Ko bi mogao da veruje da je ova sićušna, trudna žena u jednostavnoj majici Orli Kastel Blum. Ne znam šta je očekivala, pank devojku, tetovaže, zelenu kosu… Jer da, ljudi su zbog knjige imali određeno mišljenje koje nije bilo prijatno. Moja majka je bila jako postiđena. U banci gde je radila ljudi su joj prilazili i pitali: Gospođo Kastel, šta se dešavalo u vašoj kući, kada je ova žena bila dete? Stalno je odgovarala: Sve je bilo normalno, bili smo sasvim normalni ljudi, normalni roditelji i porodica, nemam pojma zašto je to napisala. Reakcije su bile iste svuda. Kada sam stigla u Švedsku 1996. prvo pitanje koje su mi postavili, samo tada i nikada više ni za jednu knjigu koju sam objavila, bilo je: Zašto ste napisali ovu knjigu? Htela sam da ispadnem pametna i dam autentičan odgovor, pa sam rekla: Because I wanted to take a walk on the wild side! (Zato što sam htela da uradim nešto ludo…)
2 / A sada, tačno trideset godina od njene objave, možete li nam reći iskreno, zašto ste napisali tu knjigu?
U izvesnom smislu ona je odraz toga kako sam uopšte počela da pišem. Studirala sam film na Univerzitetu u Tel Avivu i pozorište u Visokoj školi scenskih umetnosti u Ramat Ganu, ali sam posle godinu dana izbačena iz te druge škole, što me jako pogodilo. Istovremeno, moj otac je oboleo od raka, pa sam htela da mu pokažem da iz njegove ćerke izlazi nešto dobro i jedino što sam mogla da uradim bilo je da se brzo udam i zatrudnim. Međutim, ubrzo je umro. A ja sam, dva dana pre njegove smrti, počela da pišem kratke priče što mi je pomoglo da celu situaciju sagledam sa strane. Tako je bilo manje bolno. Doli Siti pre svega odražava tu kontradikciju između smrti mog oca i moje trudnoće, rađanja deteta, ali je važan okidač bila i situacija koja se desila kada je moja ćerka imala 3 meseca. Bile smo same kod kuće, bez auta i telefona. Beba je u jedom trenutku počela da se guši. Uspaničila sam se, jer ništa od onoga što sam radila nije pomagalo. Pokucala sam kod komšinice, koja me posavetovala da odem u bolnicu. Sećam se da sam trčala ulicom kao luda, zaustavljajući ljude da me odvedu tamo. Uspela sam i beba je spasena, ali od tog trenutka, sledeće dve, tri godine, ta epizoda me proganjala i nešto veoma čudno se dešavalo pothranjujući moja ubeđenja da nisam dobra majka. Svaki put kada bi se desila i najmanja stvar, beba bi dobila temperaturu ili se samo zakašljala, vodila sam je u hitnu pomoć. Sve to je bilo jako traumatično.
3 / Međutim, nije samo tema knjige bila kontroverzna, već i Vaš stil pisanja i jezik, uz činjenicu da je glavna protagonistkinja žena?
Moja prva zbirka kratkih priča, koje sam pisala posle očeve smrti, čak i tokom Šive, i gde u svakoj priči neko umire, objavljena je 1987. i svi su bili šokirani mladom ženom koja se usudila da piše normalnim, konvencionalnim hebrejskim začinjenim engleskim frazama, pošto je onaj koji se do tada koristio u izraelskoj književnosti bio biblijski strog. Došlo je do velike rasprave o tom “oskudnom”, diskontinuiranom stilu koji je naveo starije kritičare da omalovaže čak i odbace moj „slab hebrejski“ što će postati termin koji su mnogi mladi pisci tog doba prihvatili kao znak časti. Bio je to početak nekog novog talasa u domaćoj književnosti. Počelo je sa mnom, sa Judith Katzir i mnogim drugim spisateljicama koje su započele karijeru krajem 80-ih i početkom 90-ih, stavljajući žensko pitanje u prvi plan. Kao žene, ovde u Izraelu, uvek smo imale demokratiju i opšta prava, poput prava glasa, ali je država generalno bila šovinistička, zbog vojske. Za mene je, na primer, vojska predstavljala strašno iskustvo. Nije mi se dopalo. Bio mi je problem to što moram nekome da se povinujem. Oduvek sam bila levičarka, to sam nasledila od roditelja.
4 / Terorizam i teroristički napadi, koji se često dešavaju u Izraelu, bitan su motiv u Doli Sitiju kao i drugim Vašim knjigama, pogotovu u romanu “Human parts”, koji govori o drugoj Intifadi, a zapravo je pisan uporedo dok se ona dešavala, kako se to dogodilo?
To je zaista bio težak period koji sam osetila da moram da dokumentujem. Bilo je strašno. Nisam smela da šaljem ćerku u školu autobusom, jer su oni bili najčešća meta bombaških napada, a sinu, koji je bio mlađi, morala sam da objašnjavam kako da se spusti na pod kad teroristi zapucaju. Dok sam pisala tu knjigu, svakih dan – dva je bio napad i taj horor je postao neka vrsta inspiracije. Želela sam da iskažem svoje gledište cele situacije, da iskoristim svoj kapacitet pisca da opišem stravična dešavanja. Istorija je postala toliko invazivna da sam morala da se držim stvarnosti. Opet sam se borila sa strahovima, pa sam pisala kako bi ih prevazišla. Heroj moje knjige je veoma komplikovana osoba kakva postaje nakon što izgubi porodicu u jednom od napada bombaša samoubice. Nije mi bilo lako da se izborim sa takvim likom. Šest godina sam radila na knjizi, ali se isplatilo. I publika i kritika su je jednako dobro prihvatili.
5 / S obzirom na to svedočanstvo, kakav je Vaš pogled na Izraelsko – Palestinski sukob, hoće li se on ikada završiti?
Taj sukob je veliki problem i on neće tek tako nestati. Palestinci su tu, to je činjenica, koja se ne može zanemariti. Ti ljudi postoje i jednog dana ćemo morati da se pomirimo sa njima. Nadam se da će se to desiti za mog života, iako nisam baš veliki optimista po tom pitanju. Nisam sigurna da ću doživeti kraj tog sukoba, a možda ni moja ćerka, ni unuci. Jer, desnica je veoma jaka u Izraelu i, uopšte, mnogo je radikalnih stavova na obe strane. Jednom sam bila u istočnom Jerusalimu, i krenula sam pogrešnim putem, ne onim broj 1 koji je OK, već onim strašnim putem 443 gde vidite zidove i bodljikavu žicu, što deluje veoma depresivno. Morala sam da prođem pored arapskih sela, videla sam njihove poglede, i pomislila sam: Bože, hvala ti što nisam Arapkinja, jer je situacija tamo stravična.
6 / Rasprostranjeno je uverenje da je uticaj Amerike u tom sukobu, i Izraelu generalno, vrlo jak. Kakav je Vaš stav po tom pitanju, o Americi uopšte, o globalizaciji?
Američki uticaj je ovde prisutan, ali verujem da je tako manje više svuda. Lično me Amerika ne uzbuđuje previše. Bila sam tamo tri meseca 2007. u Bostonu i još nekim gradovima. Snega je bilo svuda, -30 stepeni. Međutim, nije me šokiralo samo vreme, nego pre svega kultura, veoma čudna kultura. Videla sam mnogo rasizma u Bostonu. Da budem iskrena, postoje tri zemlje koje me plaše, to su Rusija, Turska i Amerika. Tamo je strog zakon iznad svega, on je iznad ličnosti i ljudskosti. Za mene je to zastrašujuće.
7 / Kakav je Vaš stav po pitanju političke korektnosti? Kakav efekat politička korektnost ima na pisce, globalno ili u Izraelu, da li vas ona ograničava u pisanju?
Čula sam da je politička korektnost veoma izražena u Americi. U Izraelu nije toliko, ali je prisutna. Nekada je to preterano, a nekada opravdano. Ona donosi nov način razmišljanja. Ljudi, a i pisci, danas moraju biti mnogo uzdržaniji nego što je to ranije bio slučaj. Morate se koncentrisati, jer današnji čitalac nije onaj koji je bio pre. Današnji čitalac može da vas proveri na internetu, on ima uvid u sve što ste rekli i lako može da ulovi vaše greške. Dakle, morate biti precizni i dosledni u onome što govorite ili pišete.
8 / Poslednja knjiga koju ste objavili, “Egipatski roman”, u Izraelu je takođe okarakterisana kao radikalna. Roman govori o egipatskoj jevrejskoj porodici i napisan je kao mešavina istorijskih i biografskih činjenica, kako je bilo pisati o svojoj porodici?
Egipatski roman bio je najteži za pisanje od svih mojih knjiga. Trebalo mi je pet godina da sve istražim i savladam strukturu knjige koja se kreće iz prošlosti u budućnost. Čitala sam srednjevekovna dela kako bih mogla da koristim arhaični hebrejski tog doba. Svako poglavlje predstavlja posebnu arheološku iskopinu. To je istorijska priča, koju nije bilo lako napisati. Pogotovo zato što je reč o mojoj porodici koja je došla iz Egipta 1952. zbog cionizma, ali i zbog toga što su bili proterani otuda. Naselili su se najpre u kibuc. Međutim, moji roditelji su bili vrlo radikalni u levo, verovali su u Staljina, pre 1956. I kada se desilo neko glasanje u kibucu, optuženi su da su komunisti i proterani sa još osamdeset egipatskih Jevreja. Došli su u Tel Aviv, sa malo novca i šokom što su izbačeni. U velikoj meri su na svojoj koži osetili rasizam zbog egipatskog porekla. U to vreme u Izraelu su naglašavane razlike između evropskih Jevreja i Jevreja iz Egipta, poput moje porodice. Danas te razlike nisu toliko vidljive, ali u to vreme su bile. Srećom, moj otac se zaposlio u avio-kompaniji El Al, a majka u banci. Ono što sam pokušala u ovoj knjizi je da dokumentujem istoriju egipatskih Jevreja i moje porodice kao njenog dela. Započinjem je sa pričom o Jevrejinu koji nije čuo šta je Mojsije imao da kaže ostatku naroda i ostao je u Egiptu, a potom pišem o tome kako su preci sa očeve strane, porodica Kastilis iz Kastilje, 1492. napustili Španiju i preko Gaze došli u Egipat, i na kraju o životu u kibucu i Tel Avivu nakon proterivanja.
9 / Da li je piscu u Izraelu teško da se finansijski izdržava?
Naravno da jeste. Zbog toga radim i kao profesor, predajem kreativno pisanje studentima umetnosti u školi Becalel u Jerusalimu i na drugim mestima. Tel Aviv je prilično skup. Naročito posle pandemije korone. On više nije ono što je bio. Grad se menja. Neke nove zgrade se jako brzo podižu. One su svuda. Na nekim mestima se ruše stare zgrade i grade nove, veće i naravno skuplje. Tel Aviv postaje grad bogatih, sve je preskupo.
10 / Pre par dana, posle duže pauze, objavili ste novu knjigu, šta nam možete reći o njoj?
Završila sam je neposredno pre korone, ali je objavljena tek sada i takođe je veoma radikalna . Zove se Biotop i govori o centralnom delu Tel Aviva gde živim i koji važi za luksuzan deo grada, ali se u njemu događaju neke čudne stvari vezane za drogu i sve drugo što se dešava u podzemlju. Knjiga pokazuje mračnu stranu ovog distrikta. Glavni junak živi u mom stanu i vidi sve te stvari koje drugi obično ne vide i ljude na koje niko ne obraća pažnju. Na početku knjige je otpušten sa Univerziteta gde je radio kao predavač, što mu menja život iz korena i tera ga da pravi neke glupe greške. Ovo je moja prva knjiga u kojoj je glavni junak muškarac, a koja je pisana u prvom licu. Bilo mi je veoma teško da razmišljam kao muškarac. Puno sam se konsultovala sa svojim najboljim prijateljem. Trebalo mi je šest i po godina da je završim. Verujem u nju i nadam se da će biti prevedena na mnoge jezike. Na srpski, takođe.
11 / Mnogi ljubitelji knjiga smatraju da je suština književnosti u tome da bude ogledalo koje odražava piščev unutrašnji glas, ako se osvrnemo na svih petnaest knjiga koje ste do sada objavili koja najglasnije manifestuje Vaš unutrašnji glas?
Doli Siti, definitivno. Ali i ova nova knjiga. Ona na neki način zaključuje Doli Siti. Nakon svake nove knjige, ljudi su mi uglavnom govorili: Lepo je, dobro je, ali to nije Doli Siti. U stvari, to se dešavalo do Egipatskog romana. Možda su, zato što sam dobila veliku nagradu za taj roman, utihnuli na neko vreme. Međutim, sada posle ove nove knjige, očekujem da će zaista, zauvek zaćutati.
Tel Aviv / oktobar 2022.
objavljeno / NIN / 15. decembar 2022.
All images and materials are copyright protected and are the property of doroteo.rs
