Postoji među ljudima, a neretko i među stručnom psihološkom javnosti, uvreženo mišljenje kako ulaskom u emotivnu vezu sa partnerom mi zapravo pronalazimo sebe, što se donekle može i uzeti kao tačno iako bi preciznije bilo reći kako smo ulaskom u vezu zapravo pronašli deo koji nam nedostaje, svoju drugu polovinu tj. desnu ruku ako smo mi leva ili obrnuto. Oni koji veruju kako im je veza pomogla da pronađu sebe najčešće imaju problem ukoliko dođe do situacije da iz nje moraju da izađu jer po toj liniji bi značilo kako sada raskidom sebe gube što je ne samo pogrešno tumačenje stvari već je velika prepreka prevazilaženju trauma koje raskid sam po sebi donosi i predstavlja bitnu stvar koja nam ne dozvoljava da krenemo napred u novi početak. Osim toga ako ste do juče bili „mi“, a sada ste ponovo „ja“ logično bi zapravo bilo obrnuto, da ste baš izlaskom iz veze pronašli sebe, svakako mudrijeg i iskusnijeg nego što ste bili kada ste u to emotivno partnerstvo ulazili.
Mnogo psiholoških tumačenja koja zagovaraju tezu po kojoj kada dvoje ljudi ostvari blisku vezu oni sjedinjunju svoje ličnosti i umesto ličnog „ja“ postaju „mi“ te svi ciljevi i planovi koje dalje imaju su zajednički i uključuju isključivo njih dvoje. Problem je, međutim, što smo često i sami skloni da na ovaj način gledamo na vezu pa onda smatramo kako izlazak iz iste, pored toga što ruši sve zajedničke planove za budućnost, predstavlja i gubitak naše sopstvene ličnosti. Upravo zbog takvog razmišljanja većina ljudi posle raskida, pogotovu ako su iz istog izašli kao ostavljeni, ima problem sa ličnim identitetom i svoju vrednost pokušava da validira tako što čezne za bivšim partnerom i pomirenjem. Na taj način oni ostaju zarobljeni u stegama bivše veze i nikako ne mogu napred. Kod većine je uzrok takvog ponašanja sama veza, jer su se oni verovatno i u njoj odricali sebe i svojih slobodai bili u nekoj vrsti emotivnog ropstva te usled toga ni ne čudi što im veza nije opstala. Naime, da bi emotivni odnos dvoje ljudi bio uspešan oba aktera moraju sačuvati svoju ličnost i u toku same veze, te samim tim i svoju slobodu koja se neretko žrtvuje zbog jednog nazadnog mišljenja kako ona u vezi znači da se niste previše u nju upustili i da ne volite dovoljno. To, međutim, predstavlja potpuni apsurd zato što naš osećaj slobode ne sme da zavisi od drugih, pa samim tim ni od partnera, jer to onda logično znači da mu na ovaj ili onaj način robujemo i da smo u jednoj potpuno nezdravoj vezi.
Ostavljajući aktere takvih odnosa po strani i verujući da je veza iz koje ste upravo izašli bila ona u kojoj ste sa nekim gradili zdrav odnos po principu leva ruka i desna ruka tj. zajedno kompatibilna celina, i ako ste u toj vezi imali svoj integritet i vaša ličnost nije u njoj unižena, postavlja se pitanje zašto bi vam onda bio problem da posle raskida i dalje budete ta ista ličnost? Štaviše, ne ista, već mnogo bolja i jača, jer je očekivano da vas je jedna veza kakva god ona bila učinila samo još iskusnijim i mudrijim nego što ste bili pre nego ste u nju ušli. Ovakav stav, pritom je po mnogim psiholozima jedna od najvažnijih stvari kako bi se preboleo raskid i kako bi se krenulo napred. Pošto nismo kompjuteri i ne možemo se restartovati te jednostavnim klikom iz svoje glave izbrisati sve fajlove vezane za bivšu vezu onda je najbolje da na nju gledamo tako što ćemo se fokusirati na ono što nam je tokom nje pomoglo da unapredimo sebe tj. tako što ćemo akcentovati samo one stvari u toj vezi koje su učinile da mi u trenutku kada smo iz nje izašli znamo više nego što smo znali kada smo u nju ulazili.
Ako ste se mesecima ili godinama budili pored nekog, logično je da osećate anksioznost kada ponovo počnete da se budite sami. To je međutim samo osećaj, daleko od realnosti, a ono što ga čini jačim jeste podsticaj ideje kako je biti single zapravo neuspeh i kako kao takvi manje vredite, pre svega u očima drugim, a ukoliko ste neko kome je stalo do tuđeg mišljenja onda i u očima sebe samih. Strah od samoće je prediktor većine osećanja i ponašanja vezanih za raskid. Kao prvo, on je najčešći razlog zbog koga mnogi ostaju u lošim, disfunkcionalnim vezama, a sa druge strane on je i najveća smetnja da se posle raskida nastavi dalje. Osnovna pošast koju on proizvodi nakon što smo izašli iz neke veze, kakva god ona do tog trenutka bila, jeste to što nas čini anksioznim.Međutim, anksioznost je samo osećanje i to osećanje koje nastaje kao posledica našeg razmišljanja pa je samim tim vrlo lako možemo izbeći, naravno uz malo psihološkog treninga. Primera radi, neko opšte razmišljanje koje posle raskida čini da se osećamo anksiozno moglo bi da glasi ovako: Ja sam sada ponovo sam i verovatno više nikada neću pronaći srodnu dušu sa kojom bih mogao deliti sve, a pre svega svoju budućnost i emocije. Naravno da bi od nekoga ko je tek izašao iz veze (pogotovu ako veza nije okončana njegovom voljom) bilo nerealno očekivati da umesto takvog razmišljanja ima ono krajnje suprotno: Ok, sada sam ponovo sam i vrlo brzo ću naći idealnu partnerku tako da nema potrebe da strahujem od samoće. Međutim, prelazna forma od prvog razmišljanja do drugog bi moglo da glasi ovako: Ponovo sam single, ali to stvarno nije najgora stvar koja je mogla da mi se desi, štaviše ovaj status mi može pružiti puno toga dobrog dok se ne pojavi neko nov sa kime ću graditi novu vezu. Ovakav pristup stvari, čini da se u velikoj meri oslobodite anksioznosti koja je vaš najveći paralizator po izlasku iz jedne veze.
Anksiozni tipovi nisu, međutim, u problemu posle raskida samo zato što strahuju da će zauvek ostati sami već i zato što imaju patološku potrebu održavanja kontakta sa bivšom ili bivšimna bilo koji način. Neki to rade tako što ostaju u prijateljskim odnosima sa svojom dojučerašnjom partnerkom a neki tako što prekidaju kontakt sa njom ali je uporno prate i vrlo im je bitno šta se u njenom životu dešava. Ta patologija se u aktuelnim vremenima vrlo lako pothranjuje time što je zahvaljujući društvenim mrežama vrlo lako pratiti kretnje svoje bivše kroz tzv. stokovanje. Social network stalking često deluje kao bezazlena aktivnost, ali psihološka istraživanja pokazuju da ono predstavlja ogromnu prepreku emocionalnom oporavku nakon raskida.
Ono što uz to većina stručnjaka preporučuje kao najbolji način da se preboli raskid, a pogotovu kod onih koji su skloni anksioznom stilu vezivanja, jeste upuštanje u novu vezu jer prisustvo novog partnera ne samo da olakšava odvajanje od bivše, već pre svega razbija uverenje kako više nikada nećemo pronaći sreću. Realno, međutim, takva situacija može da bude mač sa dve oštrice zato što često može da nam se dogodi da novi izbor bude lošiji od prethodnog što bi nas automatski vratilo razmišljanju o bivšoj te samim tim i potencijalnoj anksioznosti. Umesto toga najbolje je ipak ponovo se vratiti sebi i kao što je već rečeno ne razmišljati o tome kako više nikada nećemo biti srećni u vezi, prestati pratiti i špijunirati dojučerašnju emotivnu partnerku, izvući sve moguće pouke iz prethodne veze i usredsrediti se na sve potencijalne benefite single statusa. Sa ovim poslednjim, pritom, treba biti obazriv samo utoliko da nam se ne dogodi da nas novonastalo uverenje kako smo sami sebi dovoljni odvede iz statusa zvanog single (neoženjen, neudat, ali i dosledan) u status singular-a koji je više nešto kao samotnjak, stepski vuk, sam sebi dovoljan, jer je granica između ova dva termina, u praktičnom smislu, veoma tanka. Suština je u tome da biti single, u pravom smislu te reči ne isključuje potencijalno novo vezivanje kao što to radi status singular. U prevodu, biti single i zadovoljan posle raskida, a uz to i ne anksiozan, možeš samo ako živiš solo ali ne bežiš od toga da se za nekoga ponovo vežeš. Štaviše, vrlo si otvoren za tu opciju.
Srpsko izdanje najuticajnijeg muškog magazina na svetu, pokrenuto je na jesen 2013.
Text is copyright protected and is the property of esquire.rs and doroteo.rs
MAN.AT.HIS.BEST / lifestyle & fashion
