MILAN TUCOVIĆ
“Mislim da ne postoji trenutak ni period kada neko otkrije da ima dar za umetnost. On se rodi s tim, živi s tim i tako gleda svet. Umetnost nije sadržana u samoj realizaciji, ni u profesiji kojom se kasnije bavi, već u stanju duha…”
– Milan Tucović / oktobar 2017 –
Selfportrait with someone else’s face / 2013.
Upoznao sam Milana Tucovića još u mladosti kod profesora Velimira Karavelića, gde sam bio novi učenik, a on redovan gost predavač. Pričali smo i drugarski, najčešće o Nenadiću čije je knjige ilustrovao, a ja redovno čitao. Reči su mu bile mirne i inspirativne, poput slika. Sretali smo se i kasnije, slikar i istoričar umetnosti. Imponovalo mi je što mu se dopadala moja Doroteo ideja i filozofija, a drago mi je što je znao koliko su me u pojedinim trenucima njegove slike inspirisale na mnogo toga što sam napisao.
Milan Tucović je bio jedan od vodećih slikara svoje generacije.
U njegovom izrazu primetan je uticaj vajarstva, njegovog akademskog poziva, ali i jugoslovenskog nadrealizma i Šejkinog fantastičnog slikarstva.
Po vokaciji vajar, a po senzibilitetu slikar, vešto kombinuje jedno i drugo. Poetika njegovih slikarskih prizora na drvetu ili platnu je uvek dopunjena složenom scenografijom, neretko fizički opipljivom.
Milan Tucović je jedinstven umetnik mirne atmosfere i zaustavljenog vremena. U njegovom univerzumu figure su ovekovečene kao na fotografijama i predstavljaju kičicom ulovljen trenutak večnosti.
Njegove slike često postaju objekti – nešto kao nostalgične kutije pune uspomena, koje odišu magičnim realizmom. Kao retko koji likovni umetnik, on opažajne elemente iz sfere realnog prenosi u nadrealan poredak stvarajući metafizičke vizije koje nikoga ne ostavljaju ravnodušnim. Svi likovi koje stvara su opipljivi i pružaju nam mogućnot da se sa njima poistovetimo, jer su svi do jednog zapravo slike naših večitih traganja i patnji, ali obavijene nekom anđeoskom, metafizičkom, atmosferom u kojoj se prepliću san i java.
Svetlost i lepota su na Tucovićevim slikama uvek prisutne i najčešće se ogledaju u očima ljudi koje portretiše. To su oči koje ne stare i uvek asociraju na život, čak i kada on nije bajka. U njima se očitava naša večita želja za ljubavlju, mirom i spasenjem, a vreme kao da je zaustavljeno i sve traje večno. Umetnost i emocija, više od svega.
Milan Tucović rođen je 13. septembra 1965. u Požegi. Crtanje i vajanje je učio u ateljeu vajara Velimira Karavelića. Školu za industrijsko oblikovanje je upisao 1982. u Beogradu. Diplomirao je vajarstvo na Fakultetu primenjenih umetnosti Beogradskog univeziteta 1991. godine. Živeo je i radio u Beogradu. Preminuo je 2. avgusta 2019. u Beogradu
Androgin / 2017.
“Kada vam je život bolan, kada ne možete da razumete odnose među ljudima, velika umetnička dela su vam uteha. Vidite da niste sami.”
– Milan Tucović / april 2018 –
BGD.N ART GALLERY / see things in a new perspective
POGLEDAJTE I…
