Gej klubovi su u svetu odavno postali sinonim dobre, a ne bi puno slagali ni ako bi rekli najbolje zabave. Pri čemu ovo mišljenje dele i osobe koje ne pripadaju LGBT+ populaciji već na ta mesta odlaze jer im je tokom večernjeg izlaska važno da su opušteni i da se dobro provedu. Ukoliko su liberalni i nehomofobični pa su makar jednom posetili gej klub oni uglavnom konstatuju kako je na ovim mestima odličan provod, svi su veseli, najčešće veoma zgodni i u trendu (da ne kažemo u treningu što je svakako najnoviji sveopšti vizuelni trend), muzika je dobra, a atmosfera preopuštena… U klubu u kome se prevashodno zabavljaju gejevi niko vam neće zameriti da ste se previše opustili i uradili nešto neprimereno, jer na ovom mestu takve stvari ne postoje.

U gej klub se uglavnom dolazi sa predumišljajem da se nalazite na mestu na kome je sve dozvoljeno, što prija čak i onima koji nisu gej.

Gejevi pak sa svoje strane maksimalno koriste benefite činjenice da su usled nametnute izopštenosti uspeli sebi da organizuju marginalizovanu noćnu zabavu u okviru koje su potpuno zaštićeni i opušteni da urade šta god požele. Stoga ne čudi što među njima postoje oni koji konstantno putuju svetom, samo kako bi posećivali razne gej klubove i žurke. Ima čak i onih kojima je to posao, a jednog takvog sam nedavno upoznao i to baš posle njegove posete Beogradu. Kao neko ko je posetio stotine gej klubova širom Evrope i o tome pisao reportaže za svoj blog, za beogradske je rekao da ne zaostaju puno za svojom braćom u Evropi, osim što puštaju čudnu muziku.

Taj komentar čini mi se predstavlja u celofan uvijenu impresiju o muzičkoj ponudi lokalnih klubova koju sam već imao prilike da čujem od mnogih stranaca koji su ih posetili, ali i od domaće gej elite. Lično sam nakon trećeg ulaska u jedan beogradski gej klub bio podjednako strog i konstatovao da koliko god treš muzika (najčešće podvedena pod epohalni naziv turbo folk) svima nama makar u nekom trenutku, na nekom veselju ili u nekom noćnom provodu bila dovoljno zanimljiva da nam dupe samo od sebe zaigra pa baš tada shvatimo kako nekim čudom ipak znamo reči mnogih od tih pesama koje inače ne slušamo, u našim gej klubovima je turbo folka ipak ima malo previše. Toliko da gej klubovi u Beogradu više liče na gastarbajtersku folkoteku, na primer u Beču, nego diskoteku u gradu koji pretenduje da bude evropska metropola zabave i dobrog provoda.

Muzika u beogradskim gej klubovima je kao kiseo kupus u flaši coca-cole.

Turbo-folk, ili njegov naslednik trep, i dalje predstavlja mešavinu svega i svačega. Iz tog razloga i čudi što je takva muzika u tolikoj meri zanimljiva domaćoj LGBT+ populaciji od koje se očekuje da ima više kriterijume kada su u pitanju ukusi i estetika, in general. Međutim, estetika koju izvođači ove muzike preferiraju i prezentuju verovatno i predstavlja silu koja najviše privlači lokalne gejeve. Zanimljivo je da oni preko vizuelne fascinacije turbo folkom prihvataju njegove melodije koje su, istini za volju, češće zarazne nego iritantne, ali i tekstove koji povremeno umeju da budu i vrlo homofobični.

Gejevi, kojima je zabava na prvom mestu, ne obraćaju puno pažnje na ideološki podtekst verbalne prezentacije lokalnih muzičkih zvezda uglavnom ruralnog miljea. Oni se hvataju za ono što je na površini, pre svega vizuelno što nas dovodi do druge strane i do novog pitanja: otkuda to da su stvaraoci i prezenteri takvih anti gej tekstova vizuelno upakovani u estetiku koja je više nego očigledno gej?

Odgovor je jasan.

Takvu estetiku sa jedne strane nameću sami gejevi koji, paradoksalno ili ne, stoje iza većine domaćih izvođača kao stilisti, PR-ovi, reditelji, kompozitori, pa čak i menadžeri ili je sa druge strane pevači sami biraju upravo da bi privukli gejeve koji su danas najveći influenseri i najbolja ciljna grupa kada je o zabavi reč. Goli, nauljeni muškarci tela zategnutih do perfekcije, grudi većih od silikonske pevačice pored, maksimalno svučeni sa izraženim akcentima alfa muževnosti iako se uvijaju kao curice, samo su jedan od aduta. Sličnih ataka na gej libido ima još puno i svi oni čine da u eri u kojoj muzičko ne ide bez vizuelnog, gejevi bivaju navučeni i na treš muziku koja im se ovim putem i na ovaj način plasira. To, međutim, nije jedini catch.

Turbo-folk pesme nude ljubav, neuzvraćenu ljubav, seks, ljubomoru, hladnu osvetu, instant zadovoljstva, stvari sa kojima se gej populacija lako identifikuje.

Gejevi se logično najviše primaju na tekstove koji apostrofiraju osećaj odbačenosti s obzirom na njihovu dugogodišnju marginalizaciju i potrebu da se uklope u društvo koje ih ne želi. Otuda i ta skrivena podsvesna potreba da se provode na isti način kao ljudi iz njihovog okruženja, te da ih možda i dovedu na svoju teritoriju što, kao što smo videli na početku teksta i nije mnogo teško. Stoga, sami gejevi slušaju upravo ono što se sluša i u drugim klubovima, da ne kažemo splavovima, po gradu, a to je uglavnom turbo folk – zabava miliona…

Ta zabava, uz sve to obojena i vrlo čudnim materijalističkim impulsima, raspiruje maštu većeg dela lokalnih gejeva… Pored pomenutih, napucanih seksi mužjaka, tu su i dive, sređene do patološke perfekcije, feminizam u punom sjaju, opet dopadljiv onim LGBT+ osobama muškog pola koje žarko žele da budu ženskog… Šljokice, glamur, silikoni, avioni, kamioni… Ako svemu tome dodamo još i žalosnu činjenicu, da je većina ovdašnjih gejeva koja obitava po lokalnim gej klubovima, kao uostalom i većina stanovništva napaćene nam zemlje, gotovo na rubu egzistencije, onda ne bi trebalo ni malo da nas čudi što makar đuskajući u nekom od lokalnih gej klubova koji su uz to i uređeni po principu jeftinog, fejk i treš glamura, oni pokušavaju da prizovu estetiku koju svakodnevno upijaju. Vlasnici istih i tamošnji DJ-evi im dodatnu upotpunjuju ugođaj odabirom muzike, posebno u onim satima kada je zabava na vrhuncu i kada su u transu miljama daleko od grozne, mračne svakodnevice.