Gil Marco Shani / UMETNOST JE SLOBODA
Gil Marko Šani jedan je od najprogresivnijih savremenih umetnika u Izraelu i predavač na čuvenoj jerusalimskoj Becalel Akademiji za umetnost i dizajn. Svojim radovima on grebe površinu zasićenog, samozadovoljnog društva, kako bi otkrio šta se krije ispod. Nasilje, seksualnost, strah i užas proizilaze iz naizgled naivnih prikaza, otkrivajući brige Izraela u XXI veku.
Više puta posetio je glavni grad Srbije i inspirisan njime u Tel Avivu organizovao izložbu pod nazivom Beograd, sa slikama i crtežima nastalim tokom boravka u njemu, što je bio tek jedan od povoda da ga posetim u njegovom studiju u Tel Avivu i bliže se upoznam sa njegovim stvaralaštvom i razmišljanjima o slobodi…
1 / Da krenemo od početka Vaše karijere. Diplomirali ste na Becalel Akademiji 1994. kao slikar, ali od tada radite na četiri polja: crteži, slike, fotografije i instalacije. Kakav je njihov odnos u Vašoj umetnosti?
Većina ljudi to ne razume i želi da zna da li sam slikar ili fotograf ili se bavim instalacijama, ali ja lično ne mogu da se definišem na taj način. Umetnik sam i sebe tako doživljavam. Reč je o promeni medija u kojima radim, dinamike, čak i temperamenta. Nikad ne radim na svim poljima istovremeno, jer imam trenutke povlačenja. Odaberem jedan medij i pokušavam da uđem što dublje u njega. Ovih dana, recimo, samo fotografišem, ali ne znam koliko dugo će ta faza trajati ili čime ću se baviti posle toga. Da, diplomirao sam kao slikar i imao jednu, dve izložbe u malim, privatnim galerijama u Tel Avivu, ali kad sam kročio u muzej, napravio sam instalaciju, što je bio moj prvi veliki umetnički projekat.
2 / Ta prva instalacija na mnogo nivoa deluje kao da ju je radio dizajner – čine je dve serije cipela od dečijih, veličine 31, do onih za odrasle, veličine 46. Koliko su dizajn i umetnost povezani?
Ne vidim razliku između njih. Dizajn uključuje umetnost i umetnost uključuje dizajn, mada znam neke velike umetnike koji su jako loši dizajneri. Srećom, nisam jedan od tih. Nisam dizajner, ali mogu da koristim dizajn u svojim radovima. Štaviše, moje instalacije dolaze iz modernog dizajna, ne iz slikarstva.
3 / Napravili ste nekoliko velikih instalacija u muzejima, ali poslednja, i po mnogima najimpresivnija, su „Autobusi“. Možete li nam reći nešto više o njoj?
Autobusi su bili ambiciozna, višeslojna arhitektonska intervencija u srcu Izraelskog muzeja u Jerusalimu. Sami autobusi su moj dizajn, ali mi polazište nisu bili crteži, iako sam neke davno napravljene u Beogradu koristio kao inspiraciju. Radio sam skice više kao inžinjer, nego kao dizajner i napravio prototip naizgled generičkog autobusa. U stvarnosti nema takvih prednjih panela, ogledala, farova ili sedišta – sve je napravljeno od nule. Stvarni objekti su limitirajući i nisu prikladni za moju priču, zato pravim njihovu repliku. Stvaram okruženje koje ne postoji, koje je zasnovano na stvarnom svetu, a zapravo je okruženje u koje niko nikada ranije nije kročio. Izmišljam prostor. Svakodnevni svet koji gradim je koncizan, hladan, klinički, sterilan. Veštačka mesta koja stvaram dolaze iz stvarnosti, ali kada ih konstruišem ona nisu stvarnost u pravom smislu te reči, postaju nešto drugo. Neki ljudi to shvataju veoma snažno, a neki ne razumeju. I to mi se sviđa? Volim da budem u situaciji da ljudi sumnjaju, ne znaju šta je to i pitaju se da li je to umetnost? Mislim da kada odeš na neko veštačko mesto, nešto čudno ti se dešava. Ne hodaš normalno, zvuk je veštački, sve deluje nekako odloženo i stvara jak uticaj na ljude.
4 / To zvuči kao osećaj koji imaju gejmeri uz kompjutersku igricu – osećaj budnog istraživanja, stalne pretnje, mesta koje je poznato, ali nepoznato, ne znajući kuda vodi ili šta će se sledeće desiti?
Na neki način, da. Sećam se kada sam radio Safari instalaciju koja je između ostalog sadržala i veštačku baštu. Stajao sam ispred ograde, u njoj, na veštačkoj hladnoći koja je dolazila iz klima uređaja i – čuo sam mačku. Znači, delovalo je na mene, na mene koji sam napravio tu stvar. Bio je to Pigmalionski trenutak. Stvorio sam nešto što mi se vratilo i uspelo da deluje na mene. Postoji život u veštačkim stvarima! I to mi je vodilja kada kreiram instalaciju. Stvaram vakuum unutar sigurnog mesta kao što je muzej, i u njega usađujem usamljenost, anksioznost, kritiku. Kada deluje, taj vakuum izaziva jednu vrstu nemira u gledaocu, malo suptilniji osećaj od straha. Pravi strah je teško stvoriti u muzeju, jer je muzej zaklonjen i zaštićen. Interesantna je stvar vezana za Autobuse da se ljudima u toj instalaciji budio osećaj koji imate kada odete recimo noću na neko kolektivno mesto i tamo nema nikoga, veoma apokaliptični trenutak. A onda je to postalo stvarno, jer taman kad smo uklonili autobuse iz muzeja, počela je korona i moja vizija je postala stvarnost, ispred muzeja, u stvarnom životu, bili su sterilni, prazni autobusi bez turista u njima.
5 / Dakle, zaključak je da je budućnost uvek prvo zamišljena u mislima umetnika. Kako je onda pandemija uticala na Vas i Vaš rad?
Prilično sam agorafobičan. Ne volim mesta sa puno ljudi, ne volim kolektiv, mase. Zato su mi korona i zaključavanje bili uzbudljivi, ali samo na početku, ubrzo je postalo dosadno, nedovoljno apokaliptično za mene. Bio sam u svojim mislima ranije, mnogo puta, u tom svetu bez ljudi. Moje slike i fotografije su obično okviri bez ljudskih bića, struktura koja je izolovana, praznina. U pandemiji je ceo svet postao takav, ali to nije bilo dovoljno jako za mene, trebao mi je neki STVARNO apokaliptični momenat.
6 / Vaše poreklo je iz Jugoslavije, kako se te okolnosti manifestuju u Vama i Vašoj umetnosti?
Moja baka je iz Skoplja. Oni su došli u Izrael pre Holokausta, u vreme cionizma, koji je mnogima izbrisao njihovo poreklo. Nikad je nisam čuo da priča o prošlom životu u SFRJ. Sećam se samo da je hvalila Tita. U kući je bila njegova slika i ona mu se divila, ali ja tad nisam znao mnogo o Jugoslaviji i njenoj kulturi. Razmišljao sam o tome, padalo mi je na pamet kako postoji nešto što me privlači, posebno kad sam išao tamo, ali nisam znao mnogo o tome.
7 / Rekli ste da su vas neki crteži iz Beograda inspirisali za Autobuse, a zapravo vas je grad inspirisao da napravite čitavu izložbu?
Napravio sam neke crteže autobuske stanice i obližnjih mesta, jer sam odseo u hotelu Bristol. Ne mogu da objasnim šta se tačno dogodilo, ali nešto je tu bilo. Osetio sam nešto snažno što ne umem da opišem rečima i želeo sam da napravim slike od toga. Kao što ste rekli, možda to ima veze sa mojim korenima koji sežu tamo, mada ne na prvu loptu. Mislim da to ima veze sa romantizmom sovjetskih vremena. Kad sam prvi put došao, sve je bilo kao za vreme komunizma, crno i sivo, crni spomenici, brutalizam sam po sebi. I bila je zima.
Kada dođete u Beograd zimi, posebno sa vrućeg mesta kao što je Izrael, to izgleda apokaliptično i takva mesta me privlače. Sećam se kada sam došao u Bristol, mesto gde su odsedali generali, jer je hotel pripadao vojsci, i pogledao kroz prozor osetio sam da duhovi dolaze, osetio sam nešto sa čime komuniciram bez razumevanja, a veoma snažno je uticalo na mene i tada sam napravio seriju slika od kojih je nastala izložba. Nakon toga sam Beograd posetio nekoliko puta i svaki put me osvajao na drugi način. Taj osećaj je uvek bio jak, ali nikad isti.
8 / Danas, ako pogledate kroz taj prozor hotela Bristol, videćete Beograd koji se menja, kao da jedan grad umire, a drugi se rađa? Da li ste imali priliku da vidite kako se Beograd promenio i šta mislite o tome?
To sam čuo, nisam video. Ali mogu da razumem šta se dešava, jer se slična stvar dešava i u Tel Avivu koji je bio grad sa sjajnom arhitekturom 20-ih, 30-ih godina u Bauhaus stilu bez velikih zgrada. I odjednom, poslednjih nekoliko godina postao je čudovište, mesto bogatih i buke, prava noćna mora. Nema sofisticiranosti, nema vazduha. Sve izgleda isto, opšte, uniformisano. U današnjem Tel Avivu, istorija se briše i ja sam žestoko kritičan prema tome. Dolazi do potpunog uništenja modernizma. Stare zgrade se unižavaju na materijalnom nivou, jeftinim savremenim oblogama, poput keramike, aluminijuma, gipsanih zidova. To je užasno.
9 / Da li je to razlog što ste se posle 50 godina života u Tel Avivu, u kome ste i rođeni, preselili u Jerusalim?
Jedan od razloga. Jerusalim je težak grad, napet, konflikt je tu. Veoma provincijski, ali u isto vreme postoji i osećaj kosmopolitizma, ima Arapa, Hrišćana, Muslimana, Jevreja. Istorija je sjajna, inspirativna. I planina je. Meni kao umetniku je, posle toliko godina u Tel Avivu trebala planina, promena.
10 / Jerusalim je mesto terorizma, kakvo je vaše mišljenje o palestinsko-izraelskoj krizi?
To je tragedija za obe strane. Okupacija je jako loša, protiv sam toga. Moralno nije dobro, depresivno je. I dalje je velika diskriminacija izraelskih Arapa. Kada sam studirao na Akademiji Becalel, jedva ste mogli da nađete nekog Arapina koji studira, danas kada predajem tamo ima više arapskih studenata, ali situacija i dalje nije onakva kakva bi trebalo da bude. Nažalost, nemam nadu da će se u mom životu ta situacija promeniti i da će sukob biti okončan.
11 / Da li i u kojoj meri ta dnevno politička dešavanja utiču na vašu umetnost?
Svesno, ne. Nisam „politički“ umetnik. U mojoj umetnosti nema aktivizma. Naravno, nekad to uđe u moju umetnost, jer živim na mestu gde politika postoji svuda, ali ne kao svrha. Postoji mnogo političkih umetnika koje cenim, ali ako mene lično pitate, to nije DNK mog stvaralaštva. Iako znam da galeristi koji dolaze iz Evrope u potrazi za izraelskim umetnicima uglavnom traže one koji kritikuju današnju politiku.
12 / A pitanje slobode danas u Izraelu, ili uopšte u svetu? Da li se osećate slobodnim? Kao čovek, kao umetnik?
Ne, ne osećam se slobodno. Jer danas to nije lako. Sve mora biti politički korektno, što nije dobro za umetnost. Za život je u redu biti politički korektan, ali za umetnika je to užasno. Ograničava nas. Mnogo toga što poželite da uradite bi moglo nekoga da uvredi, pa bi morali da se pravdate, a to je loše za umetnost. Umetnik ne treba ni sebe ni svoje delo da objašnjava. I mimo toga, u svetu se dešava mnogo užasnih stvari. Ne osećam se slobodno, niti zaštićeno, svet nije zaštićen. Svet ne ide u dobrom pravcu. Nažalost, kao ljudsko biće se ne osećam slobodnim.
13 / Vaša umetnost emituje mnogo seksualnosti, koja je često homoerotska ili je povezana sa nasiljem? Na koji način i u kojoj meri je seksualnost važna za vašu umetnost?
Važna je, jer je deo života. Nikada se nisam njome koristio da provociram, nisam taj tip, ne volim provokacije, ali mislim da umetnost mora da postavlja pitanja, da uznemirava. Ja sam gej, ali nikada nisam bio blizak zajednici. Postoje neki umetnici, posebno u Tel Avivu, koji su bliski tome, imaju ulogu. Nisam od tih. Nisam aktivista, ni propovednik. Na neki način sam bio pionir, na mojim slikama se videlo da ne krijem svoju seksualnost. Nisam morao, živim u zemlji u kojoj nisam imao problema da se na taj način izrazim. Izrael je zemlja koja ima mnogo problema, ali politička situacija za LGBT+ osobe je dobra, u poređenju sa nekim drugim zemljama, poput Rusije, Srbije. Zbog naše istorije razumemo sve koji su marginalizovani i proganjani. Mada se ponekad taj visok nivo LGBT+ tolerancije čini kao nešto što sistem koristi da pošalje svetu sliku Izraela kao tolerantnog mesta, a istovremeno postoji okupacija i velika diskriminacija prema drugim manjinama.
14 / Predavač ste na Akademiji, šta je, po vašem mišljenju, najvažnije za umetnike koji počinju svoju karijeru?
Stvarati! To je prva stvar za koju mislim da je važna. Pre nego postanete međunarodni, popularni umetnik, važno je da budete lojalni svojim idejama. Treba raditi, stvarati! Ići protiv sistema. Ne dodvoravati se. Danas se mnogi umetnici ponašaju kao da su marketinški agenti, kopirajteri. Možda imaju dobru karijeru, ali gube autentičnost. To nije dobro.
15 / I posle svih ovih pitanja, mislim da bi bilo interesantno znati šta je vaša definicija umetnosti?
Umetnost je sloboda, sloboda izražavanja. To je moj način postojanja, nema drugog načina.
All images and materials are copyright protected and are the property of doroteo.rs
