VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

DIJAGNOZA / STID


Stid je jedno od onih moralnih osećanja koje mnogi neće posmatrati kao dijagnozu. Ne samo zato što misle da taj osećaj nije destruktivan, već i zato što osobu koja nema stida smatraju lošom. Tako je još od Frojda koji je potpuno odsustvo stida smatrao prvim znakom gluposti. S tim u vezi najveća dilema vezana za stidljivost bi glasila: da li treba ili ne treba da se stidimo?

Uopšte gledano, pojam stidljivosti nije jasno definisan ni terminološki precizno određen, ali svima deluje manje više jasno šta ona predstavlja iako se tumači na razne načine, kao oblik bihevioralne inhibicije, socijalne anksioznosti, osećanja sramote, krivice… Ima onih po kojima je to osobina nastala kao posledica raznih biološko-genetskih predispozicija, ali i onih koji stid vide kao emociju koja vodi u socijalnu inhibiranost, dok je treći definišu kao sindrom sačinjen od raznih bihevioralnih, fizioloških i kognitivno-afektivnih komponenti. Dvojbe nema oko toga da je stid jedna vrsta straha koju osoba može osećati u bilo kojoj životnoj situaciji u kojoj subjektivno procenjuje da je svojim postupkom doprinela da druga osoba koju iz bilo kog razloga smatra značajnom ima negativno mišljenje o njoj. I što joj je ta osoba važnija, to je osećaj stida intenzivniji i dešava se čak i ako  je predmet njenog obožavanja ne ismeva i ne kritikuje, već ona sama stvara sliku koja je destruktivna po nju.

Posmatrano sa aspekta ljudskog rasta i razvoja, stid predstavlja dečije osećanje. Prisutno je kod manje-više svakog deteta, uslovljeno njegovom psihofizičkom prirodom i povezano sa strahom. Do koje granice će se razviti zavisi od detetovog vaspitanja. Kako ne bi preraslo u problem, roditelji moraju voditi računa da decu ne kinje previše pred drugima. Oni, primera radi, često umeju da kritikuju dete čak i ako je nešto dobro uradilo, objašnjavajući mu kako može i mora biti još bolje. Radeći to iz svoje, iskustveno jače pozicije, uglavnom su nesvesni onoga što takvim ponašanjem mogu prouzrokovati. Dete iz njihove reakcije očitava kako nije dovoljno dobro i počinje da se stidi, a ako se to ponovi više puta dolazi do problema, jer stid prerasta u osećaj krivice. Kako ne bi preraslo u dijagnozu tokom kasnijih godina života roditeljima se preporučuje da dete uče da njegovi postupci nemaju veze sa njim samim i ohrabruju da iznosi svoje mišljenje kako u porodici tako i van nje, a ukoliko čini neku grešku trebalo bi ga manje kinjiti, na pogrešku ukazati na lep način i nikada pred drugim ljudima. Najčešći razlog zbog koga neka deca razviju osećaj stida do te mere da kasnije ne mogu da ga se oslobode jesu roditelji i to preterano zahtevni roditelji, ali i oni koji su prema detetu previše zaštitnički orijentisani.

Sa godinama, kod dece koja su ispravno odgajana, osećanje stida bi trebalo da nestane. Ili preraste u osećaj krivice, nakon što je odraslo dete shvatilo da ga postupci ne određuju i da ne treba da se stidi ako nešto nije dobro uradilo (jer to ne znači da je loša osoba) već počinje da oseća krivicu zbog pogrešnog postupka. Neki se, međutim, sa sazrevanjem ne oslobode ovog osećanja pa se stide zbog svega i svačega što ih konstantno ometa u životu. Učestalo osećanje stida ne prerasta, pritom, samo u krivicu već i druga negativna osećanja kao što su bes, anksioznost, a mogu se pojaviti i razna destruktivna stanja nad kojima pojedinac nema kontrolu. Upravo te posledice od stida prave dijagnozu i onaj ko ga oseća u preteranim količinama trebalo bi da zatraži psihoterapeutsku ili bilo koju drugu pomoć. Oni koji funkcionišu po suprotnom principu tj. uz potpuno odsustvo stida teško da će učiniti isto, a svakako da bi trebalo. Frojdovu teoriju sa početka teksta podržavaju mnogi istraživači posle njega, ali i ne samo ljudi iz struke. Po Markiz de Sadu najopasniji čovek na svetu je onaj koji nema stida, dok je recimo Dučić stid posmatrao u širem kontekstu govoreći kako postoje narodi koji sve smeju, ali ne zato što se ničega ne boje, već zato što se ničega ne stide. U globalu, bestidnost se iščitava kao odsustvo moralnih kočnica i odgovornosti.

Ako se stidljivost shvati kao disfunkcionalno stanje i postavi kao dijagnoza, onda njeno prevazilaženje donosi zdraviji i kvalitetniji život. Ukoliko je osoba sa ovim problemom svesna da radi ili oseća nešto što joj ne prija i zbog čega se stidi ili oseća krivom, pomoć može potražiti na psihoterapeutskom kauču. Zanimljivo je, sa tim u vezi, da psihoterapeuti koji rade sa ljudima koji imaju ovaj problem konstatuju da se stariji pacijenti u takvim situacijama češće povlače u sebe i imaju napade panike, dok mlađi sa istom dijagnozom češće ispoljavaju bes i agresiju. Razlike se uočavaju i kada je reč o polovima ali više u kontekstu savladavanja ovog problema, jer žene, za razliku od muškaraca češće biraju strategije traženja podrške, dok muškarci generalno teško priznaju da se stide verovatno iz uverenja da to umanjuje njihovu muževnost.

Za one koji su stidljivi, ali se ne stide da priznaju kako imaju taj problem, danas su dostupne brojne efikasne psihološke tehnike i metode koje pomažu da se prevaziđu stid i socijalna anksioznost koja iz nje najčešće proilazi. Terapije mogu biti individualne i grupne što zavisi od pacijenta. Međutim, većina njih pribegava opšte poznatom metodu suočavanja sa stidom odnosno sa situacijama koje dovode do tog osećanja. Takav vid lečenja je sigurno delotvoran, ali je poželjno da bude praćen i kontrolisan od strane psihoterapeuta. Naime, postoje mnogi primeri ljudi koji su želeli instant rešenje za svoj problem, pa su sebe izlagali neprijatnim situacijama, ali bez prethodne pripreme, te im se dešavalo da još više intenziviraju osećaj neprijatnosti, bespomoćnosti i povlačenja u sebe. Ovaj način prevazilaženja stida je poželjno izvoditi po unapred utvrđenoj strategiji i polako, postavljanjem manjih izazova koji se uvećavaju onog trenutka kada primetimo da ona počinje da daje neke rezultate. Bilo kako bilo, onaj ko ima i najmanji problem sa stidom trebalo bi da ga rešava, jer u suprotnom on postaje samo veći, nikako manji. I mada postoje kulture u kojima se stidljivost smatra vrlinom, to baš i nije tako. Rumeni obrazi nekad umeju da budu simpatični, ali ono što ih izaziva recimo u prisustvu voljene osobe nije nešto što bi trebalo tek tako ignorisati jer ono što nam nekada deluje simpatično, lako preraste u dijagnozu koja nas može udaljiti od mnogih stvari koje bi nam prijale, ali zbog stida nismo u stanju da im se prepustimo.


written for / ESQUIRE SERBIA

Srpsko izdanje najuticajnijeg muškog magazina na svetu, pokrenuto je na jesen 2013.

esquire.rs


Text is copyright protected and is the property of esquire.rs and doroteo.rs


MAN.AT.HIS.BEST / style / icons / social networks / psychology / human.relations


#SHARE
error


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *