NOVI POČETAK


Taman sam završio druženje sa Slobodanom zbog njegove knjige, pa nisam u tom trenutku vodio dnevnik, ali mogu i bez njega i slikom i emocijom u svojoj svesti da oživim ono jutro u kome sam odlučio da se (samo)ubijem.

Iako sam uvek manje više bio zadovoljan svojim životom, dešavalo se i ranije da suočen sa problemima i anksioznošću pomislim kako bi lakše bilo sebe eliminisati nego ih rešavati, ali sam isto tako uvek znao da sam dovoljno narcisoidan da to ne uradim. Ništa sa tim u vezi nije bilo drugačije ni tog jutra osim što nije postojao konkretan problem već kristalno jasna spoznaja da moj život i pored sveg truda nije onakav kakav želim da bude. Stoga, konačno odlučih da suicid sprovedem u delo, ali na način dosledan jednog Narcisa – umesto da sahranim sebe, sahraniću svoj dotadašnji život i početi sve ispočetka kao da prošlost ne postoji.

Pravi je trenutak da doživim amneziju – pomislih i okrenuh se ka hrpi svojih dnevnika na polici, želeći istog trenutka da kresnem šibicu, iako svestan da to nije rešenje problema.

Umesto kremacije pisanih uspomena, šaljem poruku psihoterapeutkinji sa kojom sam do tad odradio već sve što je trebalo na strategiji mog ličnog rasta koju smo zajedno osmislili, jedino još nisam postao Doroteo, zbog čega sam joj se prvi put i javio…

Fleš.Belo.

Nisam baš ovako zamišljao psihoterapeutsku seansu!? U filmovima i serijama one izgledaju drugačije. Lagao bih ako bih rekao da nisam po malo napet, ali u razgovoru sa psihoterapeutkinjom potpuno iskren. Toliko da je ona iako krajnje profesionalna, blago šokirana svim dramatičnim situacijama i preprekama koje je život pred mene stavljao, a koje sam bez imalo zadrške prosuo pred nju, od drugačije seksualnosti, neizlečive bolesti, porodičnih drama, prerane smrti u porodici, traumatične duge veze, pa nadalje… Znala je inače ko sam, jer smo se ranije već sretali, pa joj nije bilo jasno kako sam i pored svega toga, a bez psihoterapijske pomoći, uspeo da završim dva fakulteta, izgradim uspešnu karijeru, budem humanista koji pomaže onima koji imaju manje problema od mene i uz to pozitivan, nasmejan i pun optimizma kad god me sretne. I ne samo ona…

“Mimkrija” – htede da progovori kameleon iz mene, ali ga sprečih i nastavih da joj pričam kako imam najbolje prijatelje na svetu koji su vazda moja psihoterapija i kako sam generalno zadovoljan svojim životom, jer ga živim po svom, s tim da više ne želim da radim za druge, već na sebi i da pre svega hoću da izađem iz duge, ali otvorene veze jer se u takvoj ne vidim iako svog partnera ponekad volim i više nego sebe, da hoću na vreme iz svog ponašanja da eliminišem sve ono što me podseća na moje roditelje, a što mi kod njih smeta i da konačno počnem da objavljujem ono što godinama pišem, kao i da svoju ideju iz mladosti nazvanu još tada Doroteo sprovedem u delo… Njena konstatacija kako je odlična stvar što znam šta tačno želim i da ću uz njenu pomoć u tome sigurno uspeti pre svega zato što sam štreber, bili su moj vetar u leđa u trenutku kada mi je to bilo najpotrebnije...

Fleš.Belo

U poruci koju joj ovog, suicidom obojenog, jutra šaljem, prvi put nisam iskren sa njom. Pišem joj da sam dobro, al’ da bi mi značilo da se vidimo. Da li je čista koincidencija ili je osetila koliko je hitno, ne znam, ali mi odgovara da sasvim slučajno ima slobodan termin već popodne.

Seansa koja je usledila nije se puno razlikovala od ranijih. Introspektivni štreber kakav jesam, sa već poodmaklim psihoterapijskim iskustvom, do odlaska kod nje sam puno toga u vezi sa jutrošnjim osećajem i odlukom u svojoj glavi razložio, presložio i maltene posložio, ali je ona to ipak mnogo bolje isfiltrirala. I ne samo to. Upoznala me je sa mojom novom životnom filozofijom.

A to je ona o večitom ponavljanju koju je Irvin Jalom preuzeo od Ničea, a koja se zasniva na ideji da kada bismo znali da ćemo ovaj isti život, na isti način, živeti sto puta, drugačije bi osmisli svaki svoj dan…

Suočen sa spoznajom da je iza mene mnogo onih dana za koje ne bih voleo da mi se ponove, a čiji kreator nije bio niko drugi do ja sam, sa seanse odlazim popišaniji nego što sam na nju došao. Međutim, to je bio udarac u zid koji mi je trebao.

Kada bi bio osuđen da ovaj život iznova živim još sto puta, kako bih ga živeo?

Ponavljanje ovog pitanja poput mantre potvrdilo je osećaj koji me do njega i doveo – vreme je za potpuno novu percepciju i život u kome će, barem u onoj meri u kojoj to od mene zavisi, svaki dan biti dostojan večitog ponavljanja. Vreme je da poput Slobodana spalim stare dnevnike i počnem da pišem novi bez osvrta na njih.

Samopouzdanje i spoznaju sopstvene vrednosti kao preduslove za novi početak sam odavno savladao. Hrabrosti mi nikad nije manjkalo, želje za slobodom takođe… Jedina prepreka bila je prošlost od koje se trebalo otkačiti, jer ako želiš da život spakuješ u jedan kofer i kreneš u nepoznato, što je bio moj krajni cilj onda sve što nosiš iz prethodnog života moraš da zaboraviš, a da bi znao šta je stvarno važno moraš se otarasiti svega što nije…

Racionalan, kao i uvek, znam da se to neće dogoditi preko noći i da se moram najpre izmestiti iz svakodnevice na dva, tri dana i na nekom mirnom mestu skovati konkretan i jasan plan. Odmah setno pomišljam koliko bi Zanzibar bio dobar za to da je bliži, ali nije. Srećom, na samo dva sata vožnje imam bazu u kojoj ako ništa drugo imam isti mir kao tamo. Bukiram smeštaj, pakujem stvari, otkazujem sve obaveze za naredne dane, gasim telefon, uključujem onaj za hitne slučajeve koji imaju samo najbliskiji i krećem via Tršić. Nemam vremena za gubljenje.

Psihoterapijski osvešćen, znam kako se postavljaju i postižu životni ciljevi podelom na one manje i nagradama. Ne znam jedino koliko bi trebalo da ih bude, ali pre nego je ova misao u mojoj glavi postala pitanje čujem svoj glas razuma: Duško, u osnovnim crtama… I sve sabijam u 6.

Po istom principu ispisujem i 6 nagrada za svaki cillj, plus novo putovanje na Zanzibar kad ih sve ostvarim i dajem sebi rok od 6 meseci za to. Sa namerom sigurno nije bilo, simbolično možda jeste, ali namestilo se da 6-ti mesec od tada ističe 10 dana pre 40-tog rođendana…

Gotovo ni ne trepnuh, kad on isteče…

I evo me konačno na novom početku. Istina ne 6 već 9 meseci kasnije, jer koliko god bio organizovan i sve radio po planu, neke stvari u životu ne možeš predvideti. Nisam ni na Zanzibaru, već ponovo u Tršiću. Međutim, u životu je nebitno gde smo fizički, ako smo mentalno i duhovno tamo gde želimo biti, a ja od 40-tog rođendana pa do danas svaki dan provodim tako da bih ga mogao proživeti još 100 puta i uživati.

Sve konopce koji su me vukli u prošlost sam spalio. Ostaje još samo da spalim i dnevnike, ali prvo da ih iščitam. S obzirom na to da je tamo opisan svaki dan od 15-te do 40-te želim da izvučem neke podatke, po koju lekciju i ukoliko mi ne bude mrsko izračunam koliko sam puta i sa koliko osoba imao seks, jer je svaki u njima zabeležen, pa da onda konačno kresnem i tu šibicu…



21. april 2019. / Tršić


#SHARE


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *