VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

KO SU ČUVARI SRPSKE TRADICIJE? (Ponos, decembar 2018)


Hajka koja je posle Prajda vođena protiv lokalne dreg kraljice, jer se na njemu pojavila u narodnoj nošnji samo je još jednom pokazala koliko su ovde usađeni primitivizam i nepismenost, ali i zloba nastala verovatno kao posledica opšteg narodnog beznađa i individualnog nezadovoljstva.

Ono što normalnog, kulturnog i vaspitanog čoveka najviše fascinira u takvim situacijama je koliko često ljudi oko njega izgovaraju reč „mrzim“. U društvu koje je usled medijske, političke i svake druge promocije besmisla izgubilo moralne vrednosti ta reč postaje lajtmotiv jer se mržnja diktira sa vrha društvene piramide koji, takav kakav je, svojim žrtvama, običnim građanima, nameće da dalje nalaze svoje žrtve i tako šire diktaturu prostakluka i destruktivne mržnje, jer drugačije u ovakvom okruženju ne mogu opstati.

Ovde ljudi olako mrze sve, a one drugačije od sebe nesporno. Srbi čini se po difoltu ne vole nevernike, Šiptare, Hrvate, pedere, Rome, komšiju koji je bogatiji, braću koja su naprednija, majku koja ih je rodila… Nameće im se modus življenja po kome bi trebalo mrzeti svakoga ko je uspešniji i nasmejaniji, bez spoznaje da nam upravo takav stav ne da da živimo isto ili bolje od onih kojima zavidimo i terajući nas da budemo kolektivno sujetni i ljubomorni, nezadovoljni i ozlojeđeni, pogodni za crnu hroniku upakovanu u tabloidno društvo poremećenih vrednosti sa rijaliti psihopatama koje ne samo da promoviše prosto, nekulturno ponašanje već alarmantno poziva na mržnju, nasilje, vulgarnost i foliranje, jer pored toga što mrzimo mi neumorno i lažemo. Lažemo druge i lažemo sebe. Svakodnevno i najčešće bez ikakve potrebe. Kako te neko sretne tako te i slaže, kao „dobar dan“. Valjda je ljude postalo sramota od toga koliko im je loše, pa oni kojima je dobro lažu kako im je još bolje, a oni kojima je najbolje lažu kako im je loše i tako u krug. Perpetum mobile svakojakih zavaravanja i obmana, zalivenih naravno (ne)svakidašnjim jadikovkama jer nam je u gene usađeno i to da stalno zbog nečeg kukamo. Još od epske poezije i sličnih literarnih fenomena do savremenih turbo-folk baladera, lelek srpskog naroda se može čuti na sve strane. Mi smo uvek nečije žrtve, nesvesni da smo sami sebi zapravo najveći neprijatelj – tako neujedinjeni i skloni mržnji i lažima opevanim opet u savremenoj estradnoj poeziji koja uglavnom na ovaj ili onaj način poručuje kako ne može nam niko ništa.

Sreću na srpskoj javnoj sceni danas jedino možeš videti kod veselih, raspevanih žena sa tetoviranim obrvama prelomljenim tako da odaju izraz blage zaprepašćenosti, al’ ipak zainteresovanosti i ustima preuveličanim do granice neukusa, al’ uvek nasmejanim jer im plastika valjda ne dozvoljava neki drugi facijalis. I mada su upravo silikonima ili nekim drugim  fake fenomenima stekle ogromne svote novca one nam svima šalju poruku kako je sreća u malim stvarima i kako smo mi koji se bavimo intelektualnim poslovima i pokušavamo na taj način da prehranimo sebe i svoje porodice zapravo dezorijentisani. Njih naravno podržavaju kriminalci na vlasti jer i jednima i drugima odgovara Srbija ovakva kakva je sumornija i depresivnija nego ikada – ledena pustinja koja pluta nad vodom punom jada i čemera bez ikakve šanse da se negde usidri i konačno možda procveta.

Godinama unazad ovde su u prvom planu priče o anti-herojima: kriminalcima, ubicama, lopovima i pevačicama sa nanogicama što je rezultiralo navalom svakakvih raspevanih anonimusa i prostaka, prostitutki i kriminalaca preobučenih u TV zvezde kojima se uz to daje uloga čuvara srpske tradicije, ali i najistaknutijih vernika, jer se u Srbiji stepen posvećenosti Bogu meri materijalnim, a ne duhovnim pošto ovde vera predstavlja najizraženiji miks hrišćanskog i paganskog.

Ostaci paganizma kod Srba su najočigledniji u bespogovornom pokoravanju sudbini i nepoznatim silama iz slovenske mitologije tj. u pomešanosti vere i sujeverja pa se “vernici” ovde i dalje plaše drekavca i bauka, beže od crne mačke kao đavo od krsta dok svoj, najčešće tetoviran ili okačen oko vrata, kombinuju sa simbolima horoskopskih znakova tj. sa astrologijom, hiromantijom, numerologijom i neizbežnim gledanjem u šolju („imaš put i na njemu slovo T – nešto si ’tela“).

Verovanje u Srba odavno nije u stepenu jačine nego učestalosti što je u biti onaj momenat kada recimo „Delije“ veče pred utakmicu kolektivno idu u crkvu, pale sveće i mole se za pobedu, a sutradan na stadionu ili izvan njega tu religijsku vrlinu zamenjuju pesničenjem ili proklinjanjem „bližnjeg svog“ samo zato što navija za drugi tim ili zato što je njihov izgubio utakmicu. Komunizam, potpomognut činjenicom da je i sama crkva, doduše na mnogo perfidniji način od političke “elite” počela da širi mržnju, ovde je duboko ukorenio svoju osnovnu tekovinu zvanu ljubav prema vođi koja je odavno postala zamena za otetog Boga. U vreme militantnog ateizma koji vuče korene od tada, a ne izumire ni danas Srbi su Boga dali, prodali, bacili i zadovoljili se lutkom na naduvavanje u vidu opipljivijih figura, pogodnijih za identifikaciju. Jedan takav počiva u Kući cveća, drugi pod šljivom u Požarevcu, a najnoviji je tek u punoj (životnoj) snazi, pri čemu je potpuno nebitno ko je on, jer koji god čoban da je u pitanju, srpsko stado će ga slepo pratiti samo ako ih dovoljno ugnjetava i maltretira. Tradicionalno.

Gatara koja  svoje usluge pruža sa malog ekrana, gleda u karte ispred ikone okačene na zidu i izgovara: „Danas nije crveno slovo, danas možemo gatati“ prava je ilustracija iskonske vere u Srba – mi verujemo po sopstvenom nahođenju, u ono u šta mi hoćemo, kada hoćemo i kako hoćemo. A tako se odnosimo i prema tradiciji, što se manifestuje i na primeru narodne nošnje koja nas van svog prirodnog okruženja (mada ne kanonskog, jer nošnja nije sakralni predmet) iritira na dreg kraljici, ali ne i na polugoloj silikonskoj lepotici a bilo ih je sijaset koje su u njoj igrale oko raznih šipki u primetime terminima nacionalnih televizija, a bez slanja tako jake poruke kakvu je imala nošnja na dreg kraljici sa Prajda.

Srbi svog političkog vođu doživljavaju kao opšteg zaštitnika koji će o svemu da se pobrine i sačuva nas od svakog zla. U religijskom smislu to je isti onaj hrišćansko-paganski ritual koji Srbe vezuje za crkvu, dok u psihološkom tu ima ponajviše mazohističkog uživanja jer je za Srbe tipično da aktuelni vlastodržac nikad nema dovoljno sadizma koliko Srbi imaju mazohizma da sve to istrpe i izdrže.

Paradoksalno ili ne svi srpski anti-heroji: Vođa diktator, silikonske lepotice, stilizovane po principu što dublji dekolte to veći i skupoceniji krst oko vrata, kriminalci koji 19.januara zorom plivaju za časni krst, a noć pre toga bahanališu po lokalnim splavovima, navijač koji za stolom peva “Bože pravde” i potom navijača suprotnog tima baca niz stepenice, sveštenik optužen za pedofiliju koji i pored toga na Božić služi liturgiju – apostrofiraju se, dakle, kao veći čuvari srpske tradicije nego dreg kraljica koja na Prajd narodnu nošnju oblači samo zato da bi poslala jasnu poruku kako nas to što smo dugačiji ne mora udaljavati od tradicionalnih vrednosti i pokazuje kako ipak nije odustala od svoje zemlje koja nju kao i hiljade drugih mladih ljudi tako olako odbacuje i tera da odu odavde… Jer Srbija je zemlja iz koje mladost i tradicija zajedno odlaze…



#SHARE


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


%d bloggers like this: