KO SU ČUVARI SRPSKE TRADICIJE?


Ubeđen sam da normalnog, kulturnog i vaspitanog čoveka u Srbiji najviše fascinira koliko često ljudi oko njega izgovaraju reč: mrzim. To je postao #highlight u društvu koje je usled medijske, političke i svake druge promocije besmisla izgubilo moralne vrednosti, a mržnja se nameće sa vrha društveno-političke piramide koji svojim žrtvama, običnim građanima, diktira da dalje nalaze svoje žrtve i tako šire diktaturu prostakluka i destruktivne mržnje, jer drugačije u takvom okruženju neće opstati.

Ovde ljudi olako mrze sve, drugačije od sebe nesporno. Srbi čini se po difoltu ne vole nevernike, Šiptare, Hrvate, pedere, Rome, komšiju koji je bogatiji, braću koja su naprednija, pa čak i majku koja ih je rodila… Nameće nam se modus življenja po kome bi trebalo mrzeti svakoga ko je uspešniji i nasmejaniji, bez spoznaje da nam upravo takav stav ne da da živimo isto ili bolje od onih kojima zavidimo terajući nas da budemo kolektivno sujetni i ljubomorni, nezadovoljni i ozlojeđeni, pogodni za crnu hroniku upakovanu u tabloidno društvo poremećenih vrednosti sa rijaliti psihopatama koje ne samo da promoviše prosto, nekulturno ponašanje već alarmantno poziva na mržnju, nasilje, vulgarnost i foliranje, jer pored toga što mrzimo mi neumorno i lažemo. Lažemo druge i lažemo sebe. Svakodnevno i najčešće bez ikakve potrebe. Kako te neko sretne tako te i slaže, kao dobar dan.

Oni kojima je dobro lažu kako im je još bolje, oni kojima je najbolje lažu kako im je loše i tako u krug. Perpetum mobile svakojakih zavaravanja i obmana, zalivenih naravno (ne)svakidašnjim jadikovkama, jer nam je u gene usađeno i to da stalno zbog nečeg kukamo. Još od epske poezije i sličnih literarnih fenomena do savremenih turbo-folk baladera, lelek srpskog naroda se može čuti na sve strane. Mi smo uvek nečije žrtve, nesvesni da smo sami sebi zapravo najveći neprijatelj – tako neujedinjeni, skloni mržnji i lažima opevanim opet u savremenoj estradnoj poeziji koja uglavnom na ovaj ili onaj način poručuje kako ne može nam niko ništa.

Sreća je na srpskoj javnoj sceni danas jedino vidljiva na estradi – kod veselih, raspevanih žena sa tetoviranim obrvama prelomljenim tako da odaju izraz blage zaprepašćenosti, al’ ipak zainteresovanosti i ustima preuveličanim do granice neukusa, al’ uvek nasmejanim. Mada su uz pomoć plastike, silikona i drugih  fake fenomena stekle ogromne svote novca one svima šalju poruku kako je sreća u malim stvarima i kako smo mi koji se bavimo intelektualnim poslovima i pokušavamo na taj način da prehranimo sebe i svoje porodice zapravo dezorijentisani. Njih naravno ohrabruju kriminalci na vlasti jer i jednima i drugima odgovara Srbija ovakva kakva je sumornija i depresivnija nego ikada – ledena pustinja koja pluta nad vodom punom jada i čemera bez ikakve šanse da se negde usidri i konačno možda procveta.

Godinama unazad ovde su u prvom planu priče o anti-herojima: kriminalcima, ubicama, lopovima i pevačicama sa nanogicama što je rezultiralo navalom svakakvih raspevanih anonimusa i prostaka, prostitutki i kriminalaca preobučenih u TV zvezde kojima se uz ogromnu medijsku pažnju daje uloga čuvara srpske tradicije i najistaknutijih vernika, jer se u Srbiji stepen posvećenosti Bogu meri materijalnim, a ne duhovnim pošto ovde vera predstavlja najizraženiji miks hrišćanskog i paganskog, a SPC iako propoveda mir, zagovara ili potpiruje podele među ljudima i rat.

Ostaci paganizma kod Srba su najočigledniji u bespogovornom pokoravanju sudbini i nepoznatim silama iz slovenske mitologije tj. u miksu vere i sujeverja. Vernici se ovde i dalje plaše drekavca i bauka, beže od crne mačke kao đavo od krsta dok svoj, najčešće tetoviran ili okačen oko vrata, kombinuju sa simbolima horoskopskih znakova tj. sa astrologijom, hiromantijom, numerologijom i neizbežnim gledanjem u šolju – „imaš put i na njemu slovo T – nešto si ’tela“. Nadu i utehu, iako veruju u Boga, Srbi ne traže u crkvi već u crnoj i beloj magiji, a Bogu se mole samo kada im nešto treba, ali ne tako što ga mole da im to da , već to sami negde otmu, a onda mole Boga da im oprosti.

Gatara koja  svoje usluge pruža sa malog ekrana, gleda u karte ispred ikone okačene na zidu i izgovara: „Danas nije crveno slovo, danas možemo gatati“ prava je ilustracija iskonske vere u Srba – mi verujemo po sopstvenom nahođenju, u ono u šta mi hoćemo, kada hoćemo i kako hoćemo.

Verovanje u Srba odavno nije u stepenu jačine nego učestalosti što je u biti onaj momenat kada recimo „Delije“ veče pred utakmicu kolektivno idu u crkvu, pale sveće i mole se za pobedu, a sutradan na stadionu ili izvan njega tu religijsku vrlinu zamenjuju pesničenjem ili proklinjanjem „bližnjeg svog“ samo zato što navija za drugi tim ili zato što je njihov izgubio utakmicu. Komunizam, potpomognut činjenicom da je i sama crkva, doduše na mnogo perfidniji način od političke “elite” počela da širi mržnju, ovde je duboko ukorenio svoju osnovnu tekovinu zvanu ljubav prema vođi koja je odavno postala zamena za otetog Boga. U vreme militantnog ateizma koji vuče korene od tada, a ne izumire ni danas Srbi su Boga dali, prodali, bacili i zadovoljili se lutkom na naduvavanje u vidu opipljivijih figura, pogodnijih za identifikaciju. Jedan takav počiva u Kući cveća, drugi pod šljivom u Požarevcu, a najnoviji Kurta tek jaše u punoj snazi, a kad sjaše uzjahaće novi čoban Murta i tako u krug. Srpsko stado će svog pastira omađijano pratiti do sudnjeg dana jer Srbi svog političkog vođu doživljavaju kao opšteg zaštitnika koji će o svemu da se pobrine i sačuva nas od svakog zla. U religijskom smislu to je isti onaj hrišćansko-paganski ritual koji Srbe vezuje za crkvu, dok u psihološkom tu ima ponajviše mazohističkog uživanja jer je za Srbe tipično da aktuelni vlastodržac nikad nema dovoljno sadizma koliko Srbi imaju mazohizma da sve to istrpe i izdrže.


ILUSTRACIJE / KARIKATURE by DUŠAN PETRIČIĆ


Dopunjena verzija kolumne je objavljena kao #pamflet u magazinu Ponos u svrhu podrške organizaciji Beograd Prajd i možeš je pročitati na sledećem linku:


#SHARE


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *