VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

KAKO SPREČITI SEKSUALNO NASILJE I UZNEMIRAVANJE (Optimist, decembar 2018)


Kada je u junu 2017 donošen zakon koji je kao nova krivična dela uveo proganjanje i seksualno uznemiravanje, srpska javnost se kao i po pitanju svih gorućih socijalno političkih tema podelila u 2 tabora: jedni su smatrali da će se time sprečitii ili barem smanjiti broj krivičnih dela koja se definišu kao seksualno nasilje, dok su drugi ukazivali na propuste u zakonu ističući uglavnom to koliko je on sklon zloupotrebi i kako je u domenu verbalnog ili beskontaktnog seksualnog nasilja (uznemiravanja) teško odrediti granicu kada neka naša izjava koja u sebi nosi seksualnu konotaciju prelazi granicu flerta i postaje seksualno uznemiravanje jer je i učestalost tih izjava relativno klimava kategorija za određivanje opasnosti koja vreba. Pomenuti tabori, naravno, ni u ovom slučaju nisu uspeli da se pomire i pronađu najbolje (zajedničko) rešenje kako bi se stvarno smanjio procenat seksualnog nasilja, a vrlo brzo se pokazalo kako su i jedni i drugi bili u pravu.

Iako ne postoje precizni statistički podaci u kojoj meri je donošenje ovog zakona smanjilo obim konkretnog seksualnog nasilja, evidentno je da su njime neki preventivni efekti ipak postignuti. Isto tako je očigledno da je bilo slučajeva u kojima je on zloupotrebljen, pogotovu što su neki od njih usled sveopšte tabloidizacije medija, sa akcentom na crnoj hronici, dospeli u javnost pa smo sa njima mogli svi da se upoznamo, posebno što su u nekim situacijama glavni akteri tih afera bile javne ličnosti. Paradoksalno ili ne, Zakon su uglavnom zloupotrebljavale same žene kojima je on najviše i trebalo da pomogne, ali i poneki gej muškarac.

Upravo kroz medije možemo na malo videti kakva je šira slika u vezi sa ovim zakonom a koja bi trebalo da nam pokaže u kojoj meri je on pokrenuo i osobe iz LGBT+ zajednice da prijave najpre proganjanje i seksualno uznemiravanje, pa potom i samo seksualno nasilje. Mediji su o ovim slučajevima uglavnom pisali senzacionalistički, češće osuđujući žrtvu nego nasilnika, jer je u okruženju sklonom homofobiji žrtva kriva već zbog same seksualne orijentacije koja je drugačija od “uobičajene” kroz “šta je tražio to je i dobio” – klasifikaciju, a ako je verovati malom broju onih koji su nasilje prijavili pa se kao žrtve zbog istog pojavili u policiji ili na sudu sličan tretman su imali i u ovim institucijama. U homofobičnoj sredini kakva je naša, u takvim situacijama se neretko previđa i činjenica da je osoba koja sprovodi seksualno nasilje, takođe homoseksualac iako se on neretko kao takav i izjašnjava.

Situacija, dakle, nije preterno ohrabrujuća po LGBT+ osobe koje su žrtve seksualnog nasilja, ali to nikako ne sme da bude prepreka da ono izađe na videlo i da se nasilnici optuže. Zbog toga je odgovornost na svakome od nas, pre svega pojedinačno, da pružimo podršku ljudima koji se bore ili žive sa ovakvim problemima. Sa tim u vezi, lično ću biti potpuno slobodan da ovu kolumnu završim tako što ću poručiti svakoj osobi, koje god seksualne orijentacije ona bila, a koja se na bilo koji način oseća kao žrtva seksualnog uznemiravanja ili nasilja i pritom ne zna kome sa tim u vezi da se obrati, da mi slobodno piše na bogdan@doroteo.rs jer ću vrlo rado učiniti sve što je u mojoj moći kako bih im pomogao.

Uz sve to, još jedan savet pre svega gej muškarcima i transeksualcima koji su, statistički gledano, uz žene najčešće žrtve seksualnog nasilja da pre nego se zapitaju da li ga neko nad njima vrši sagledaju da ga slučajno ne sprovode sami nad sobom tj. da nisu žrtve seksualne samodestrukcije. Jer ne samo da je tanka linija između te dve forme seksualnog nasilja već ovo drugo mnogi redovno sprovode pod izgovorom da to rade iz podsvesti, dok je još više onih koji uopšte nisu ili ne žele biti svesni da ga sprovode… Mislite o tome!



#SHARE


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


%d bloggers like this: