VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

NEKI TO VOLE EKSTREMNO… (ESQUIRE, MART 2018)

Ekstremni sportovi, po nešto široj definiciji predstavljaju sportske aktivnosti koje se baziraju na rušenju društveno prihvatljivih granica. Određenije, to su oni sportovi koji uključuju ekstremne brzine, telesne napore, akrobacije i odvijaju se u ekstremnim uslovima, ali najvažnije od svega to su prevashodno oni sportovi koji podrazumevaju neposrednu ekstremnu opasnost po učesnike tj. ljude koji se njima bave.  Ljudima koji ih posmatraju sa strane njihov izbor može biti u najmanju ruku čudan, ali ekstremni sportisti biraju ovaj vid zabave upravo zato što ih ispunjavaju izazovi i osećaj rizika, a uz to se i odlično nose sa opasnim situacijama.

Razvoj ekstremnih sportova u obliku u kome ih danas poznajemo započeo je u drugoj polovini XX veka, tačnije onda kada su opasnosti svakodnevnog života ljudi zapadne civilizacije svedene na minimum pa im je trebao novi izvor adrenalina. U osnovi mentaliteta osoba sklonih ovakvom vidu egzibicionizma leži činjenica da oni vole rizike i da su adrenalinski ovisnici zbog čega ih često nazivaju adrenalin džankijima iako je njihova zavisnost  nešto blaža od narkomanske. Adrenalin u telu, inače, nadire onda kada je nadbubrežna žlezda stimulisana nekom aktivnošću koja izaziva stres na organizam pa upravo zbog toga ovisnici o njemu vole ekstremne sportove koji im pružaju osećaj da žive svoj život u potpunosti. Lučenjem adrenalina se povećava broj otkucaja srca i ubrzava se protok krvi kroz srce i mozak. Osećanja koja prate ovaj proces u organizmu kao npr. jeza, drhtavica ili vrtoglavica za ekstremne sportiste su vrlo prijatna i motivišuća što je drugim ljudima potpuno nepojmljivo. Osećanje opasnosti, a često i životne ugroženosti kod njih budi prijatne neurohemijske mehanizme preživljavanja koji po jačini emocija mogu ići i do euforije, što je svakako krajni cilj svakog ekstremnog sportiste. Kod njih se tokom ovog procesa luči velika doza dopamina koji je inače posrednih u stvaranju prijatnih osećanja sličnih onima koje doživljavamo tokom seksualnog odnosa, konzumiranja alkohola ili psihoaktivnih supstanci. Dopamin u tolikoj količini, pomešan sa adrenalinom, objašnjava zašto se ljudi u trenucima kada se bave nekim ekstremnim sportom nekontrolisano smeju ili vrište.

Ono što je pored ovisnosti o adrenalinu zajedničko svim ekstremnim sportistima i što ih tera u ekstremne situacije i uslove jeste mogućnost da se nađu licem u lice sa nepoznatim i nekontrolisanim i na taj način dožive najrazličitija ekstremna osećanja. Potreba za održavanjem nivoa uzbuđenja u našem telu je inače svojstvena svima. Međutim, visina tog nivoa je individualna i razlikuje se od čoveka do čoveka. Stoga neko optimalni nivo uzbuđenja dostigne običnim čitanjem knjige ili pisanjem, nekome je dovoljno trčanje u šumi ili vožnja biciklom, dok je nekome za dostizanje tog nivoa neophodan skok bandžijem, a krajnim ekstremina poput recimo sadaveć čuvenog Feliksa Baumgartnera za dostizanje optimalnog nivoa uzbuđenja je  neophodan skok skoro iz vasione, tačnije sa visine od 39km, pri čemu se on čini se na tom limitu ne zaustavlja i planira nove još ekstremnije skokove.

Postoje, uz ove najtipičnije primere, među ekstremnim sportistima i oni čija je motivacija za bavljenje ovakvim sportovima potpuno drugačija. To su oni ljudi kojima ovaj vid zabave predstavlja način da se izbore sa ličnim strahovima te da se osećaju sigurnije u opasnim situacijama. Za njih je to dakle jedan oblik terapije. Oni su najčešće vođeni razmišljanjem da će im ukoliko prevaziđu neke velike izazove, svakodnevni problemi koji im ulivaju ogromne strahove biti mnogo podnošljiviji. Drugim rečima, prekoračenje sopstvenih granica za njih predstavlja borbu sa sopstvenim nesigurnostima i priliku da se izbore sa ličnim strahovima bilo koje vrste.


FOR FOLLOWERS...


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *