VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

#ĆUTOLOG (ENJOY THE SILENCE)


Biti slobodan znači živeti po sopstvenoj meri, bez ikakvih strahova i potrebe da se bilo kome ispovedaš.

Lično sam još u ranoj mladosti shvatio kako ne mogu biti bezgrešan, s obzirom na sve što sam planirao da uradim, ostvarim i osetim, već tada svestan da ću malo toga u životu raditi po pravilima koja je neko drugi nametnuo. Istovremeno sam odlučio da se zbog svojih grešaka nikome neću pravdati jer će moj Bog, onaj kog sam po slobodnoj volji (a jedino je tako ispravno) odabrao kao svog vrhovnog sudiju, uvek znati ako sam se o njega ogrešio. Osim toga, koncept greha sam, čini mi se, jako rano na pravi način spoznao zahvaljujući babi Ruži koja me odgajila i naučila najvažnijim životnim lekcijama, pa i ovoj: “Nisi grešan ako nekome ne pomogneš, jer nećeš uvek biti u prilici. Grešan si samo ako nekom u nečemu svesno odmogneš.

Vaspitan tako, odlučio sam da se u životu povlačim i sklanjam svaki put kada nisam u mogućnosti da nekome budem od koristi, kako mu ne bih još i smetao, da me ima, ali da sam neprimetan. Po istom principu sam odabrao i to da često ćutim ukoliko moje reči ne pomažu, ne edukuju ili ne dopiru do onog kome su namenjene. Kad god sam u mogućnosti, a sve češće jesam, izbegavam da vodim banalne razgovore ili da sebe bilo kome opisujem. Celog života sam težio tome da moji postupci govore umesto mene, a oduvek verovao kako ništa što je mudro ili lepo nema potrebu da samo skreće pažnju na sebe. Verovatno se baš u tom uverenju skriva razlog zašto sam odlučio da u životu o sebi pričam malo i samo sa retkima.

U eri samopromocije u kojoj je brisanje granice između privatnog i javnog zahvaljujući reality i social network konceptu života dovelo do toga da tračarenje i  besciljno komentarisanje svega i svačega postane opšti vid komunikacije, moja svesna odluka je da ne trošim zalud svoje reči. Po cenu da me drugi smatraju uobraženim ili nesocijalnim, otvoreno priznajem da na pragu svoje 40te nemam ni vremena ni energije da se bavim banalnim, tabloidnim, temama ili da razgovaram sa neinteligentnim ljudima (pošto iz iskustva znam da ova moja izjava često biva pogrešno protumačena, naglašavam da nisam rekao neobrazovanim, već neinteligentnim). Takođe ne osećam želju, a još manje potrebu da drugima objašnjavam svoje postupke, otkrivam kuda se i zašto krećem, sa kim spavam, u koga sam zaljubljen, zašto sam kod kuće uvek u donjem vešu ili još češće bez njega, kakvu muziku slušam, zašto sve ređe gledam filmove i zašto većinu stvari, iako ne moram, radim sam…

Baš onda kada se od mene najviše očekuje da sebe verbalno opisujem ili pravdam, odlučio sam da iz inata ćutim.

Moja tišina je najpre stvar otpora nastalog kao posledica želje da ne učestvujem u kolektivnoj galami. Ukoliko je neophodno da se nadvikujem ili budem prost i nekulturan kako bi se moje reči čule, onda ne želim ni da ih izgovaram. Epoha buke u kojoj ljudi  imaju strahovitu potrebu da viču, budu glasni, bahati i agresivni u svojoj komunikaciji jer jedino tako uspevaju da prikriju sopstvene praznine dovodi dalje do toga da razgovori koji se vode postaju besmisleni, nedžentlmenski i bez trunke poštovanja prema sagovorniku. Uzmite mi to za zlo ako želite, ali ja u toj paradi ne želim da učestvujem.

Moje ćutanje je odbrana smislene komunikacije, a pisanje terapija.

Oni koji me dobro poznaju, znaju da ih najbolje čujem upravo kad ćutim.

Vama koji me ne poznajete poručujem: Sve dok sam sa Vama na Vi, znajte da Vas poštujem.

FOR FOLLOWERS...


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *