LJUBAV JE UROĐENA – MRŽNJA SE UČI (DIKTATURA PROSTAKLUKA #2)


Užas TV programa u Srbiji neograničeno i nepogrešivo poziva na mržnju, nasilje i foliranje. Zbog toga, lično, godinama unazad ne gledam televiziju i svima oko sebe savetujem isto kako bi uštedeli dovoljno prostora na personalnom hard-disku i spasili se od ekranizovanih oblika besmisla i prostakluka. Jedino tako možeš koliko-toliko sačuvati svoju memoriju od navale raspevanih anonimusa, prostitutki i kriminalaca preobučenih u TV zvezde ili političare, te nepojmljive količine izgovorenih gluposti, bljuvotina i usiljenog, veštačkog slatkorečja.

Međutim, od televizije ne možeš u potpunosti pobeći, osim da u svom begu i težnji za slobodom postaneš novi Robinson Kruso, što bi podrazumevalo odricanje i od mnogih drugih stari. Dakle, neizvodljivo. Posledice sistemskog zaglupljivanja napaćenog naroda lošim, režimskim TV programom i tabloidnim novinarstvom, te generalne zloupotrebe njegove izolovanosti od sveta koji živi iole kulturno i normalno, možeš sresti svuda.

U aktuelnim vremenima političkog truleža, opšteg beznađa i narodnog nezadovoljstva te brige za golu egzistenciju, in general, ono što normalnog, kulturnog i vaspitanog čoveka mislim najviše fascinira jeste koliko često ljudi oko njega izgovaraju reč „mrzim“. Verujem da se ova grozna reč nigde ne eksploatiše kao u Srbiji. Ovde ljudi tako lako mrze sve, a one drugačije od sebe nesporno. Srbi mrze nevernike, Šiptare, Hrvate, pedere, Rome, majku koja ih je rodila, braću koja su naprednija, komšiju koji je bogatiji… Nameće se modus življenja po kome bi trebalo mrzeti svakoga ko je uspešniji i nasmejaniji, daleko od spoznaje da nas upravo ta mržnja blokira u tome da živimo isto ili bolje od onih kojima zavidimo i tera nas da kolektivno budemo sujetni i ljubomorni.

Uz to što mrzimo mi neumorno i lažemo. Lažemo druge i lažemo sebe. Svakodnevno i najčešće bez ikakve potrebe. Kako vas neko sretne tako vas i slaže, kao „dobar dan“. Valjda je ljude postalo sramota od toga koliko im je loše, pa oni kojima je dobro lažu kako im je još bolje, a oni kojima je najbolje lažu kako im je loše i tako u krug. Perpetum mobile svakojakih zavaravanja i obmana, zalivenih naravno (ne)svakidašnjim jadikovkama jer nam je u gene usađeno i to da stalno zbog nečeg kukamo. Još od epske poezije i sličnih literarnih fenomena do savremenih turbo-folk baladera, lelek srpskog naroda se može čuti na sve strane. Mi smo uvek nečije žrtve, nesvesni da smo sami sebi zapravo najveći neprijatelj – tako neujedinjeni i skloni mržnji i lažima opevanim opet u savremenoj estradnoj poeziji koja uglavnom na ovaj ili onaj način poručuje kako ne može nam niko ništa.

Sreću danas, na srpskoj TV, možeš videti jedino kod veselih žena sa tetoviranim obrvama prelomljenim tako da odaju izraz blage zaprepašćenosti, al’ ipak zainteresovanosti i ustima preuveličanim do granice neukusa, al’ uvek nasmejanim jer im silikon i hijeluron valjda ne dozvoljavaju drugi izraz. I mada su upravo silikonima ili nekim drugim oblicima foliranja stekle ogromne svote novca one nam svima šalju poruku kako je sreća u malim stvarima i kako smo mi koji se bavimo intelektualnim poslovima i pokušavamo na taj način da prehranimo sebe i svoje porodice zapravo dezorijentisani. Njih naravno podržavaju kriminalci na vlasti jer i jednima i drugima odgovara Srbija ovakva kakva je sumornija i depresivnija nego ikada – ledena pustinja koja pluta nad vodom punom jada i čemera bez ikakve šanse da se negde usidri i konačno možda procveta. Oni takvi, i mi ravnodušni naspram njih, stopiraju mogućnost bilo kakve promene.

Pritom, kada kažem promene, ne mislim na bilten ili favorizovanje bilo kakve političke opcije koja to podrazumeva nego mogućnost opstanka ovde i sada. Ponovo je sve više primetan trend da svako ko ovde želi nešto drugačije i o tome javno priča, postaje preimenovan u politikanta. Ljudi nikako da shvate da promena nema nikakve veze sa politikom već sa egzistencijom i da nam je kao narodu umesto ustaljenih Copy-Paste akcija i reakcija hitno potreban neki Erase-Restart program ukoliko želimo da iko normalan i sa prosečnim IQ-om ostane u ovoj nesretnoj zemlji. Najbolje bi ipak bilo da nam se dogodi neko elektronsko čudo pa da jednim klikom ostanemo bez doslovce svih televizija sa nacionalnom frekvencijom i ako je ikako moguće vratimo se u svesti na nivo deteta koje još nije zakoračilo u sistem koji ga uništava te probudimo u nama ono prelepo maloj deci svojstveno poverenje i bezuslovnu ljubav jer se takva: iskrena, neiskvarena  i puna razumevanje može sresti još samo kod njih, iz prostog razloga što su nam ljubav i privrženost drugima urođeni, dok su laž i mržnja ono što stičemo sa godinama i što nam pogotovu nameće naše degradirano (čitaj nacionalističko) okruženje.

 

 

FOR FOLLOWERS...


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


%d bloggers like this: