U ŠTA SRBI VERUJU?


Između pitanja o tome da li se od aktuelnog srpskog patrijarha pre očekuje da reši pitanje pedofilije u sopstvenim redovima i očisti SPC od raznih Pahomija, Kačavendi, Amfilohija i sličnih ili da se bavi problemom srpskih nerotkinja, odnosno da li crkva treba da plati porez ili ne, te koliko ona zaista pomaže srpski narod ili mu pogrešnim političkim stavovima još više odmaže, važnije pitanje postaje kakvi su sami Srbi vernici, te samim tim kakvu crkvu uopšte zaslužuju i trebaju. Najkraće definisano suštinsko pitanje glasi: U šta Srbi zapravo veruju?

Ako izuzmemo srpsku posvećenost veri opisanu bogatom, pre svega srednjevekovnom istorijom i literaturom, ovaj narod praktično nema baš puno kontakta sa njom barem kada je o onoj istinskoj, izvornoj reč. Srbi se Boga najčešće sete kada kunu ili psuju, a mole mu se samo kada im je teško. Čak mu i rođendan slave dve nedelje kasnije od većine Hrišćana, mada u tome nisu izuzeci. Ono u čemu jesu su krsne slave – tipična srpska igrarija u kojoj se privrženost crkvi i poštovanje određenih svetaca koristi kao povod da se organizuje još jedna žurka uz krkanluk, litre alkohola i najčešće svađu ili raspravu o politici tj. sve suprotno onome što su sveci koji se na taj način slave, zapravo propovedali. Prisustvo paganskih običaja je ovde valjda svima jasno.

Krsna slava ipak nije jedino u čemu se manifestuje preplitanje magijskog i religijskog po čemu su Srbi naširoko poznati. Iako verujemo kako nam je Bog posebno naklonjen, valjda zbog povezanosti sa nebom jer volimo da ističemo kako smo odatle došli, istina je ipak malo drugačija i istorija se ne može promeniti.

Srbi su primarno bili pagani, po prirodi vrlo buntovni, pa su Hrišćanstvo prihvatili najteže od svih ovdašnjih naroda. Štaviše, iako sebe svrstavamo među najiskrenije vernike činjenica je da ovdašnja vera predstavlja najizraženiji miks hrišćanskog i paganskog. To se najpre manifestuje upravo kroz krsnu slavu jer se skoro svaki verujući Srbin prvo moli svom svecu koji je zaštitnik njegove kuće i porodice transformišući ga tako u još jednog Boga pored onog jedinog u kog bi trebalo da veruje, pa Srbi tako teoretski postaju jedini mnogobožački narod među današnjim Hrišćanima. Novokomponovani vernici potom veruju da je sam Bog u crkvi jer se prolazeći pored istih svaki put prekrste, a ako ih pitate zašto to rade oni vam kažu da je to Božija kuća što je takođe paganski pogled na stvari jer su paganski bogovi živeli u hramovima, a hrišćanski Bog je jedan i trebalo bi da živi svuda i u svemu, što dalje implicira tome da ako u njega verujete i želite da se prekrstite svaki put kada prođete pored nečega gde on obitava trebalo bi zapravo sve vreme da se krstite.

Ipak, najevidentniji ostaci paganstva su vidljivi u tome što su Srbi skloni da veruju nepoznatim silama i da se bespogovorno pokoravaju sudbini ne uspevajući gotovo nikada da razgraniče veru od sujeverja što je opet, paradoksalno ili ne, najuočljivije kod onih najizrazitijih novokomponovanih vernika koji beže od crne mačke kao đavo od krsta, ne peru veš na određeni praznik, ne okopavaju vrt kada je taj i taj svetac i uredno svoje ogromne krstove (jer što veći krst to veći vernik) kombinuju sa simbolima horoskopskih znakova tj. sa astrologijom, hiromantijom, numerologijom i neizbežnim gledanjem u šolju („imaš put i na njemu slovo T – nešto si ’tela“). Praksa vračanja je osuđena od strane crkve i to se zna, ali srpskim vernicima ona ne smeta za stvaranje sopstvenog vida prihvatanja ove prakse najzabavnije iskazanog rečenicom jedne od sveprisutnih proročica sa TV ekrana koja gleda u karte ispred ikone okačene na zidu iznad nje i uz to izgovara sledeću stvar: „Danas nije crveno slovo, danas možemo gatati“. Kroz ovaj paradoks je najlepše oslikana iskonska vera Srba – mi verujemo po sopstvenom nahođenju, u ono u šta mi hoćemo, kada hoćemo i kako hoćemo.

Verovanje u Srba, pogotovu u današnje vreme, nije u stepenu jačine nego učestalosti. To je u biti onaj momenat kada recimo „Delije“ veče pred utakmicu Crvene Zvezde kolektivno idu u crkvu da upale sveće i pomole se Bogu za pobedu, a onda sutradan na stadionu ili izvan njega tu religijsku vrlinu zamenjuju pesničenjem ili proklinjanjem „bližnjeg svog“ samo zato što navija za drugi tim ili zato što je njihov idol izgubio utakmicu. Stepen naklonosti Bogu se u Srbiji naravno meri i bogatstvom jer se veruje da što više para date crkvi veći ste vernik i lakše ćete okajati svoje (materijalističke) grehe, pri čemu se zaboravlja jedna od bitnih Isusovih poruka iskazanih u Jevanđelju a koja kaže „Lakše je kamili proći kroz iglene uši, nego bogatome da uđe u carstvo nebesko“. Međutim, ko još ima vremena za čitanje Svetog pisma… tutni crkvi koji dinar i svi gresi će ti biti oprošteni, na Božić pre podne jutri pred crkvom, a uveče bacaj petarde i vriskaj uz pesme srpske majke, jer srpska crkva i srpski Bog će sve to progutati. Moraju. Ne samo zato što je i sama crkva sa većinom svojih predstavnika ogrezla u materijano više nego u duhovno i što i sama neguje podjednako paganskih koliko i hrišćanskih običaja već zato što je pomirljiva. Njeno opravdanje za to leži u činjenici da je suviše dugo bila ugrožena od strane države, pa sad čuva vernike kakvi god da su, samo da su joj naklonjeni dok ovi svojim fanatizmom pokušavaju da nadoknade propušteno.

Naime, komunizam se ovde duboko ukorenio i njegova osnovna tekovina zvana ljubav prema vođi je odavno postala zamena za otetog Boga. U vreme militantnog ateizma koji vuče korene od tada i ne izumire ni danas Boga smo dali, prodali, bacili i zadovoljili se lutkom na naduvavanje u vidu opipljivijih figura, pogodnijih za identifikaciju. Jedan takav počiva u Kući cveća, drugi pod šljivom u Požarevcu, a najnoviji se tek ispilio. I potpuno je nebitno ko je on, jer koji god čoban da je u pitanju, srpske ovce će ga slepo pratiti pošto samo u takvog veruju. Srbi svog političkog vođu doživljavaju kao opšteg zaštitnika koji će o svemu da se pobrine i sačuva nas od svakog zla… U religijskom smislu to je isti onaj hrišćansko-paganski ritual koji Srbe vezuje za crkvu, dok u psihološkom tu ima ponajviše mazohističkog uživanja jer je za Srbe tipično da aktuelni vlastodržac nikad nema dovoljno sadizma koliko Srbi imaju mazohizma da sve to istrpe i izdrže.

 

FOR FOLLOWERS...


1 thought on “U ŠTA SRBI VERUJU?”

Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


%d bloggers like this: