VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

DA LI SMO SVI POSTALI FOTOGRAFI ILI IPAK NISMO? (ESQUIRE, DECEMBAR 2017)

Koliko god godina da imate, ukoliko čitate ovaj tekst, znači da je fotografija obeležila, ili bolje rečeno beležila vaš život od najranijeg detinjstva. Ako ste u starijim godinama, onda iz detinjstva imate tek po neku crno-belu fotografiju napravljenu najpre u lokalnoj fotografskoj radnji, obično nekim praznikom ili drugim posebnim povodom, potom iz nešto kasnijih godina imate one napravljene sopstvenim polaroidom, pa Smenom 8 ili nekim sličnim aparatom sa filmom, sve do pojave digitalnih aparata  i na koncu aparata in general jer danas gotovo da ne možete uzeti neku digitalnu stvar u ruke a da vam ona pored svojih primarnih funkcija ne pruža i mogućnost da se fotografišete. Ukratko, danas sve fotografiše i svi fotografišu, te se usled toga postavlja pitanje jesmo li u tom slučaju i svi mi fotografi i drugo: da li fotografija danas dobija ili gubi na svojoj vrednosti, mada je tu odgovor čini se vrlo jasan.

Ako krenemo od opšteg mesta da u životu sve što uđe u masovnu proizvodnju pojeftinjuje sam proizvod, postaje logično da se isto dešava i sa fotografijom – kvantitet umanjuje kvalitet. Fotografi nerado priznaju ovakvo stanje stvari apostrofirajući da amaterska i profesionalna fotografija nikako ne mogu da se porede, što je nesporno tačno, ali je sa druge strane i njima jasno da s obzirom na to ko sve danas fotografiše, pa čak i ko sve danas od toga pravi svoju profesiju, onain general gubi na svojoj vrednosti dok lični, subjektivni,doživljaj fotografije kod svakog od nas sigurno dodatno potvrđuje ovaj zaključak. Naime, ako ste nekada mogli da imate samo jednu, eventualno dve fotografije sa nekog event-a, pa ste je čuvali kao uspomenu čak i ako je malo mutna ili niste baš najbolje ispali na njoj, a danas pravite desetinu njih pa ih olako brišete čuvajući samo onu najbolju, a nekada ni nju ukoliko nije dovoljno dobra, jasno je da sama fotografija danas za vas ima mnogo manji značaj nego što je to nekada bio slučaj. Svakako mnogo manji nego onda kada ste mogli da ispucate samo film sa limitiranim brojem snimaka i da potom sve do njegovog razvijanja strepite da li je svaka fotografija na njemu uspela.

Ako ovaj tekst čita neko rođen početkom novog milenijuma i ukoliko se ne zanima posebno za fotografiju vrlo je moguće da uopšte ni ne zna šta reč film u ovom slučaju znači. Foto-aparati sa filmom su bili u masovnoj upotrebi sve do pojave ovih digitalnih početkom 90tih godina prošlog veka. Za one koji nisu imali prilike da ih koriste, a takvih je među čitaocima ovog teksta sigurno mnogo, nepoznanica je i to koliku je neizvesnost njegovo korišćenje nosilo sa sobom. Počev od toga da ste morali imati dobro oko kako biste na pravi način postavili kompoziciju i nekoga ili nešto fotografisali iz pravog ugla, bez displeja na zadnjoj strani koji bi vas usmeravao i olakšavao vam posao. Rezultat svog rada ste potom mogli videti tek odlaskom u fotografsku radnju gde se sa ostavljanjem filma lokalnom fotografu na razvijanje vaš osećaj neizvesnosti dodatno pojačavao time što ne samo da je moglo da vam se dogodi da fotografija ne bude onakva kakva biste voleli ili želeli da bude, bez mogućnosti bilo kakvog naknadnog filtriranja, već se moglo desiti da je skroz mutna ukoliko vas je blic u datom trenutku ispalio ili ste mogli da je uopšte nemate ukoliko ste nekim čudom osvetlili film ili se dogodilo nešto drugo, slično i podjednako traumatično. One fotografije koje su posle razvijanja filma bile uspešno izrađene, a mogli ste ih imati 24 ili 36 koliko se obično na jednom filmu moglo napraviti, čuvali smo ne samo kao uspomenu već kao blago uredno složeno u fine albume za fotografije. Danas ih pak lagerujemo na hard-disk pri čemu tek retki od nas vode računa da odrade i dodatni back-up pa se fotografije mnogo jednostavnije brišu i gube i taj gubitak se samim tim lakše podnosi, što opet dodatno naglašava činjenicu koliko smo je sami obezvredili. U tehničkom smislu fotografija napravljena foto aparatom sa filmom nije sama po sebi bila lošeg kvaliteta, ali da bi bila dobra onaj ko ovaj fotoaparat koristi je morao dobro da poznaje materiju. Bilo je mnogo manje prostora za grešku pa je fotograf morao odlično poznavati i svoj aparat kao i tehniku fotografisanja, tako da tada definitivno svako nije mogao profesionalno da se bavi fotografijom.

Profesionalni fotografi, međutim, i dalje  brane sličnu  tezu pa kažu: Danas svi mogu da fotografišu, ali ne mogu svi da budu fotografi. I oni su sa tim u vezi potpuno u pravu, iako ćete oko vas sresti mnogo samo proklamovanih fotografa. Ovaj osećaj im naravno potpiruje činjenica kako je danas dovoljno samo da uključite svoj smartphone, čak ne morate da zauzmete ni pravi ugao jer se to savremenim aplikacijama za obradu fotografije lako rešava, fotografišete ono što ste naumili, potom tu sliku provučete kroz još dva, tri filtera i dobili ste proizvod koji veoma liči na profesionalno napravljenu fotografiju. Međutim, ono što bi ovde trebalo naglasiti jeste to da liči… Jer za dobru, profesionalnu fotografiju je potrebno mnogo više od prethodno navedenog što naravno znaju upravo i samo profesionalni fotografi i tek po neki poštovalac njihovog dela. Amateri koji se fotkaju smartphone-om, najčešće samo zarad postovanja fotografije na određenu društvenu mrežu, teško da znaju razliku između brzine blende i ISO-a. Međutim, potpuno je nerealno to očekivati od običnog korisnika smartphone-a, jer njemu to realno ne treba. On će svoje neznanje sakriti aplikacijom za obradu fotografija na svom telefonu i dobiti fotografiju kakvu je želeo sa mnogo više kontrole i mnogo manje napora nego što je to nekada bio slučaj. Sa tim u vezi, hteli mi to da priznamo ili ne, značajno se menja i doživljaj umetničke fotografije koji se logično prilagođava modernoj eri.

Ono što najbolje pokazuje današnji status fotografije jeste „Do it for insta“- fraza. Ona pokazuje kako je danas primarna funkcija fotografije koju pravimo da se ona postavi na instagram ili neku drugu sličnu društvenu mrežu kako bismo svojim pratiocima pokazali šta u datom trenutku radimo i gde. Dok smo na putovanju, nekom važnom event-u ili bilo gde gde želimo nešto da zabeležimo svojom kamerom, odmah vadimo smartphone  i brže bolje fotografišemo željeni prizor ne posvećujući se previše njegovoj kompoziciji već jednostavno napravimo par solidnih kadrova koje ćemo kasnije kod kuće sigurno obraditi dovoljno dobro da bismo na ovaj ili onaj način mogli da je podelimo sa svojim prijateljima ili pratiocima na društvenim mrežama sa čime se neretko i završava naša konekcija sa datom fotografijom što ponovo umanjuje njenu vrednost jer se odmah bacamo na nove i nove, često ne samo zaboravljajući da pamtimo momenat u kome je ta fotografija nastala već ga neretko i u potpunosti propuštamo upravo iz potrebe da ga sačuvamo i ovekovečimo što tek predstavlja potpuni paradoks. Na ovaj način, i ne samo na ovaj, brza kamera smartphona neretko donosi više lošeg nego dobrog zbog čega se u celu priču, naknadno uključuju i psihoterapeuti, ali to je već posebna tema.

Bilo kako bilo, dok se koncept fotografije generalno menja i prilagođava savremenim tehnologijama, ono što ohrabruje jeste da umetnička fotografija ipak nije mrtva te da će kao takva egzistirati još jako dugo. Njena vrednost se ne menja i ona i dalje zavisi od toga ko ju je fotografisao. Jedino što je ta personalizacija koja ju je oduvek krasila sada malo naglašenija opet zbog činjenice da ekspanzija fotografa nije samo među amaterima, već i među profesionalnim fotografima. Dakle, veoma je teško izboriti se za status cenjenog umetnika na ovom polju što znači da ako su se neki izborili onda verovatno stvarno i vrede. Takvima je, kao i najpopularnijim fotoreporterima koji nas širom sveta i dalje fasciniraju trenucima koje uspeju da zabeleže svojim SLR aparatima koje i dalje vuku sa sobom, dozvoljena i povremena upotreba smartphone-a jer im omogućava bržu reakciju i deljenje informacije. Za razliku od njih nama koji svaki svoj trenutak vredan pažnje beležimo isključivo ovom drugom spravom, savet bi bio da malo spustimo svoje telefone i uzmemo pravi fotoaparat u ruke ne samo kako bismo osetili pravu čar fotografisanja i svojoj kreaciji dali umetničku notu već i zato što bi nas upotreba iste mogla vratiti na to da njome beležimo samo najvažnije trenutke u našim životima te da umesto potrebe da svaki trenutak zabeležimo, počnemo u svakom od njih da uživamo.

FOR FOLLOWERS...


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *