VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

LOVE COMES NATURALY, HATE IS LEARNED…

Užas TV programa u Srbiji neograničeno i nepogrešivo poziva na mržnju, nasilje i foliranje. Zbog toga, lično, godinama unazad ne gledam televiziju i svima oko sebe savetujem isto kako bi uštedeli dovoljno prostora na svom personalnom hard-disku i spasili se od ekranizovanih oblika besmisla i prostakluka. Jedino tako možemo koliko toliko sačuvati svoju memoriju od navale raspevanih anonimusa, prostitutki i kriminalaca preobučenih u TV zvezde ili političare, te nepojmljive količine izgovorenih gluposti, bljuvotina i usiljenog, veštačkog slatkorečja.

Međutim, od televizije se ne može u potpunosti pobeći, osim da u svom begu i težnji za slobodom postanete novi Robinson Kruso, što bi naravno podrazumevalo odricanje i od mnogih drugih stvari, a pre svega Interneta na kome opet koliko toliko možemo imati kontrolu sadržaja koje pratimo. Međutim, i tu se pored opcije “block” uvek nađe neki prijatelj koji svojim postovima potvrdi kolika je blagodet negledanja televizijskih programa i pruži vam uvid u sve gluposti koje na taj način propuštate. Nažalost, posledice sistemskog zaglupljivanja ovog napaćenog naroda lošim, režimskim TV programom i tabloidnim novinarstvom, te generalne zloupotrebe njegove izolovanosti od sveta koji živi iole kulturno i normalno, možete sresti svuda oko vas.

U aktuelnim vremenima političkog truleža, opšteg beznađa i plebsovog nezadovoljstva te brige za golu egzistenciju, in general, ono što jednog normalnog, kulturnog i vaspitanog čoveka mislim najviše fascinira jeste koliko često i u kakvim sve prilikama ljudi oko njega izgovaraju reč „mrzim“. Verujem da se nigde u svetu ova grozna reč ne doživljava tako olako i ne eksploatiše na svakom koraku, kao što je to slučaj u Srbiji. Ovde ljudi tako lako i jednostavno mrze sve oko sebe, a one koji su drugačiji nesporno… Mrzimo nevernike, Šiptare, Hrvate, pedere, Rome, majku koja nas je rodila, brata koji je naprednijii, komšiju koji ima više… jednostavno mrzimo svakoga ko je uspešniji i nasmejaniji, a mrzimo uglavnom samo zato jer nam je to usađeno i jer smo nesvesni da samo zato što smo zatrovani takvom mržnjom nismo sposobni da živimo isto ili bolje od onih kojima zavidimo, pa smo kolektivno sujetni i ljubomorni na sve…

Uz sve to što mrzimo mi i neumorno lažemo. Lažemo druge i lažemo sebe. Svakodnevno i najčešće bez ikakve potrebe. Kako vas neko sretne tako vas i slaže, kao „dobar dan“. Valjda je ljude postalo sramota od toga koliko im je loše i koliko su jadni i bedni tj. koliko mrze, pa oni kojima je dobro lažu kako im je još bolje, a oni kojima je najbolje lažu kako im je loše i tako u krug. Perpetum mobile svakojakih zavaravanja i obmana, zalivenih naravno (ne)svakidašnjim jadikovkama jer je u našim genima usađeno i to da stalno zbog nečeg kukamo. Još od epske poezije i sličnih literarnih fenomena do savremenih turbo-folk baladera, lelek srpskog naroda se može čuti na sve strane. Mi smo uvek nečije žrtve, nesvesni da smo sami sebi zapravo najveći neprijatelj – tako neujedinjeni i skloni mržnji i lažima opevanim opet u savremenoj estradnoj poeziji koja uglavnom na ovaj ili onaj način poručuje da ne može nam niko ništa.

Koncept laži i mržnje izbija iz svake pore savremenog društva, iako volimo da naglašavamo sasvim suprotno kako smo kosmopolite i gostoljubivi a pritom mrzimo druge vernike koji veruju u istog Boga kao i mi samo mu se mole na drugi način il preko druge knjige, premlaćujemo strance koji nam dolaze u grad, a što je još gore mlatimo se i između sebe i to baš žestoko a samo zato što jedan od nas podržava drugačiju političku opciju, navija za drugi fudbalski tim, ne jede meso, spava sa osobama istog pola, vozi bolji auto od nas, ima lepšu devojku… Opozicija mrzi vlast, laže narod, vlast mrzi i laže i jedne i druge, ljudi se međusobno pljuju i to najbukvalnije pljuju u prime time TV programima sa nacionalnom frekvencijom i onda se odjednom svi zgrozimo nad činjenicom da nam se deca u školama tuku, ali se ne potuku onako bezazleno kao što smo svi mi kao deca manje više radili. Oni se sada tuku isključivo kako bi demonstrirali silu i moć, kao i činjenicu da je njihov otac zaradio ili ukrao više. Deca sada svoje vršnjake maltretiraju grupno vezujući ih za stolice i mlateći sinhrono, guraju im svašta u usta i sve to snimaju kamerom praveći svoj lični rijaliti, a onda smo svi sa strane začuđeni otkud nam takve generacije dece kada se deca sa mržnjom ne rađaju. Mene pak njihovo ponašanje ni malo ne čudi jer baš malopre posmatrah babu i dedu kojima je unuk došao na vikend i koji ga, umesto da mu pričaju neke zanimljive, inspirativne i poučne priče, kao što je to meni moja baka radila, zagrliše i svi zajedno uz neprestanu analizu gledaše skandalozni 24oročasovni reality program iz koga vrišti nasilje i prostakluk u svom najgorem obliku na televiziji čiji naziv paradoksalno govori o sreći, a u programskoj šemi od tog Happy nema ni H… I nisu oni jedini koji propagiraju takve vrednosti…

Sreću danas, na srpskoj televiziji, možete videti jedino kod nekih veselih žena sa tetoviranim obrvama prelomljenim tako da odaju izraz blage zaprepašćenosti, al’ ipak zainteresovanosti i ustima preuveličanim do granice neukusa, ali uvek nasmejanim jer im silikon i hijeluron valjda ne dozvoljavaju drugi izraz. I mada su uz to silikonima stavljenim na neka druga mesta stekle ogromne svote novca one nam svima šalju poruku kako je sreća u malim stvarima i kako smo mi koji se bavimo intelektualnim poslovima i pokušavamo na taj način da prehranimo sebe i svoje porodice zapravo dezorijentisani. Njih naravno podržavaju kriminalci na vlasti jer i jednima i drugima odgovara Srbija ovakva kakva je sumornija i depresivnija nego ikada – ledena pustinja koja pluta nad vodom punom jada i čemera bez ikakve šanse da se negde usidri i konačno možda procveta. Oni takvi, i mi ravnodušni naspram njih, stopiraju mogućnost bilo kakve promene.

Pritom, kada kažem promene, ne mislim na bilten ili favorizovanje bilo kakve političke opcije koja to podrazumeva nego mogućnost opstanka ovde i sada. Ponovo je sve više primetan trend da svako ko ovde želi nešto drugačije i o tome javno priča, postaje preimenovan u politikanta. Ljudi ovde nikako da shvate da promena nema nikakve veze sa politikom već sa egzistencijom i da nam je kao narodu umesto ustaljenih Copy-Paste akcija i reakcija hitno potreban neki Erase-Restart program ukoliko želimo da iko normalan i sa prosečnim IQ-om ostane u ovoj nesretnoj zemlji. Najbolje bi ipak bilo da nam se dogodi neko elektronsko čudo pa da jednim klikom ostanemo bez  doslovce svih televizija sa nacionalnom frekvencijom i ako je ikako moguće vratimo se u svesti na nivo deteta koje još nije zakoračilo u sistem koji ga uništava te probudimo u nama ono prelepo maloj deci svojstveno poverenje i bezuslovnu ljubav jer se takva: iskrena, neiskvarena  i puna razumevanje može sresti još samo kod njih, iz prostog razloga što su nam ljubav i privrženost drugima urođeni, dok su laž i mržnja ono što stičemo sa godinama i što nam pogotovu nameće naše degradirano (čitaj nacionalističko) okruženje.

 

(Ilustracije: Pawel Kuczynski – click on images for link)

 

FOR FOLLOWERS...


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *