VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

TEORIJA RIVALITETA (ESQUIRE, APRIL 2017)

Najjača pokretačka snaga u svakom od nas nesporno je inat. Međutim, verovatno tik iza njega dolazi i rivalitet kao nešto što je još od postanka svetamnoge motivisalo i pokretalo ka uspehu na najrazličitijim poljima delovanja. Hteli mi to da priznamo ili ne, momenat u kome treba da pokažemo kako smo u nečemu bolji od nekog drugog, pogotovu ukoliko nam je on direktan konkurent na datom zadatku, bez obzira na to kakvu emociju prema njemu gajimo, postaje odlična motivacija za lični ili bilo kakav drugi napredak. Mereći koliko smo bolji, brži, veštiji ili generalno uspešniji od naših rivala, i sami napredujemo. Suočavanjem naših znanja, mogućnosti ili talenata sa konkurentskim najbolje možemo spoznati ko smo, koliko znamo, šta sve možemo i, na koncu, koliko vredimo. Rivalitet je tako duboko ukorenjen u svakom od nas i predstavlja motivišući životni stav koji nam pomaže da dođemo do boljih i kreativnijih rezultata ili do uspeha, in general. Bez njega je gotovo nemoguće ostvariti bilo kakav rezultat, dok je mnogo onih koji se slažu i oko toga da tamo gde nema rivala, nema ni elite tj. nema najboljih. Tako, uostalom,  kaže jedna od psihološkihdefinicija ove vrste konkurentnog odnosa dvoje ljudi koji streme ka jednom cilju.

 

Ista dalje kaže kako rivale možemo pronaći bilo gde. Onih koje motiviše međusobna borba, najgrublje rečeno, ima svuda oko nas, na javnoj sceni svakako najviše, ili su tu oni najuočljiviji. Intimno naravno znamo da smo i sami negde deo makar jednog rivaliteta i da imamo barem jednog rivala čija dostignuća pratimo sa divljenjem, ali ako ćemo iskreno, i sa izvesnom dozom zavisti. Posmatrano iz svog ugla reći ćete da je rivalitet jedno od onih sredstava koje naš cilj opravdava. I potpuno ste u pravu. Zajedno sa inatom, s obzirom na njihove pokretačke performanse u nama,on predstavlja najlegitimnije oružje kada nečemu stremimo, naravno ukoliki igramo fer. Na početku rivaliteta stoji nešto što mnogi previde baš u tom startu, a to je činjenica da sa svojim rivalom uopšte ne morate biti neprijatelji. Čak, naprotiv. Istorija, a verujem i vaše lično iskustvo to potvrđuju. Jasno nam je isto tako da na javnoj sceni, a pogotovu u aktuelnom show biznisu, postoji i puno dogovorenih rivaliteta koji su postižu dobre rezultate kod obe strane, zbog čega su uostalom i dogovoreni.

 

Istorijski ili literarno gledano prvi rivali na ovom svetu bili su Adam i Eva. Ova biblijska varijanta rivaliteta nam je od malih nogu, bez obzira na to da li mi danas u nju verujemo ili ne, odnosno ne vezano od toga da li smo na današnji dan vernici ili ateisti, duboko urezana u naša razmišljanja o životu i svetu.Adam i Eva su odmah nakon što su konzumirali famoznu jabuku postali jedno drugom rivali na svim mogućim poljima iako je Eva stvorena od Adamovog rebra a sam Bog ih zamislio, ili nam je barem tako prezentovano, da budu dve polovine jednog savršenog bića. Umesto toga, oni postaju opozit jedno drugom  večito sa različitim potrebama, drugačijim prioritetima i sa onim što ih najviše i čini takvima, a to je konstantno različita ideja krivice onog drugog. Njihovi potomci dalje dodatno razvijaju ili bolje rečeno utemeljuju princip muško-ženskekonkurentnosti te on sa godinama umesto da postaje slabiji biva sve naglašeniji donoseći uglavnom negativno po njih oboje. Rivalitet između muškarca i žene jedan je od retkih koji uglavnom ili barem u većini situacija donosi negativne rezultate. U sportu, biznisu, umetnosti i na svim drugim stvaralačkim poljima situacija je drugačija.

 

Sport čini se više od bilo koje oblasti ljudskog delovanja i razvoja ne predstavlja ništa drugo nego skup stalnih žestokih rivaliteta. On, pritom, upućuje isključivo na motivišući segment rivalstva po kome takmaci u okviru njega nisu neprijatelji već zdrava konkurencija, pogotovu što oboje imaju isti cilj –jer u suprotnom ne bi ni bili rivali. Koliko ovaj odnos može motivisati na pobedu najbolje ćete shvatiti ukoliko ste nekada bili sa sportistima u svlačionici pred njihov izlazak na teren tj. u trenutku kada im trener najčešće govori rečenice tipa: „Večeras se borimo protiv svojih najžešćih rivala, dajte sve od sebe“. Gotovo da ne postoji sportski teren na kome nema nekih rivala koji samom činjenicom da su zdravi konkurenti, motivišu jedan drugog. Logično takvih situacija je najviše u individualnim sportovima, mada se one sreću i u onim timskim u kojima postoje jake individue, poput na primer Maradone i Pelea. Kada se posmatra njihov rivalitet čini se da fudbal pre njih nije ni postojao, a od njihove pojave njihovi obožavaoci, pa i čitav svet, stalno su merili ko je od njih dvojice u čemu bolji kroz razne statističke podatke i upoređivanje njihovog talenta, uspeha i postignuća, kao i ponašanja van terena. Ono što je kod njih zanimljivo jeste da oni nikada nisu imali priliku da budu direktni suparnici na fudbalskom terenu, ali to nije sprečilo njihove fanove da među njima izgrade rivalitet koji je odavno napustio sportsko igralište. Ipak, antologijski rivalitet u oblasti sporta, barem po pažnji koju je izazivao, jeste onaj između Samprasa i Agasija, čija popularnost ni malo ne čudi. Tenis je, svakako kao jedan od najpolpularnijih ako ne i najpopularniji individualni sport, dao najviše primera večitih rivala još od Bjorn Borga i Džona Mekenroa, preko pomenutih Agasija i Samprasa,  Martine Navratilove i Chris Everet, Monike Seleš i Štefi Graf, pa do najaktuelnijeg između Đokovića i Mareja, mada našeg Noleta mi sami često guramo u gomilu drugih najrazličitijih rivaliteta, sa Federom, Nadalom i sličnima što samo potvrđuje teoriju antropologa i drugih stručnjaka kako je sistem rivaliteta u srpskom narodu duboko ukorenjen, što naša istorija i politika jasno dokazuju.Naglašenu potrebu rivaliteta u sportu potvrđujui brojna psihološka istraživanja koja pokazuju kako, na primer, posmatrani trkač pokazuje mnogo bolje rezultate u onim trkama u kojima učestvuje i osoba koju on smatra direktnim rivalom, nego u onim kada trči sa svim drugim takmičarima. Stručnjaci takođe kažu kako neki sportisti možda i nisu dostigli očekivane visine samo zato što nisu imali adekvatnog rivala da bi ih povukao ka još većim uspesima. Dešavalo se čak i to da mnogi sportisti i pored nadljudskih uspeha koje su ostvarili nisu uspeli da dosegnu planetarnu slavu jer nisu imali dostojnog protivnika te su stoga javnosti bili manje interesantni.

 

Verovatno najzanimljiviji rivaliteti su oni na polju biznisa. Možda i zato što se tamo vrti velika količina novca, mada u tom smislu ni sport puno ne zaostaje. Bilo kako bilo, mnogi stručnjaci se slažu kako Bil Gejts nebi bio to što jeste da nije bilo Steve Jobsa i obrnuto. Isto važi i za Coca-Colu i Pepsi koji su verovatno više nego bilo koje dve na ovaj način konfrontirane svetske kompanije uspeli da svoje korporativno suparništvo prenesu na polje marketinga i advertajzinga i od njega naprave odličnu reklamu. Pokušavali su to i drugi, naravno, Nike i Reebok, McDonaldsi Burger King ali niko sa time nije napravio toliki uspeh kao dve kompanije koje prodaju sličnu varijantu najpopularnijeg, a istovremeno i jednog od najnezdravijih pića na svetu. Postoje pored toga i kompanije koje su princip rivaliteta i takmičenja na tom nivou svesti preneli u samo svoje poslovanje i tako postigli neverovatan uspeh, čak i ako manje ili više prodaju običnu maglu. Jedan od takvih primera je sada već čuveni Herbalife, koji čitav sistem prodaje svojih proizvoda i motivisanja ljudi koji su ušli u njihov sistem ishrane zasniva na tome da od njih pravi rivale koji se takmiče na nedeljnom, mesečnom i dužem nivou postižući na taj način ono što su sebi postavili kao cilj i zbog čega su se i obratili ovoj kompaniji za pomoć.

 

Najinspirativniji su, ako ništa drugo, rivaliteti u oblasti umetnosti. Naime, i kreativnost se najbolje razvija ako imate dobrog takmaca pokazujući tako da princip rivaliteta ne mora biti usko vezan za fizičko ili materijalno takmičenje ili nadmetanje, da ne kažemo borbu, već i duhovno. Od Mikelanđela preko Bitlsa do savremenih umetnika, istorija nam i ovde pokazuje kako nas zdrava konkurencija tera da pomeramo sopstvene granice, naravno samo ukoliko nam ona ne pređe u opsesiju. Brojne lekcije iz istorije ili psihologije nam dokazuju kako odnos dvojice rivala ima potencijal da pomogne i unapredi kreativni uspeh, ali i da ga omete, ovisno o tome kako se nosimo sa konkurencijom. A jasno je da dobar konkurent može biti baš ono što nam treba da svoje performanse znatno pojačamo.Setimo se recimo Renesanse i pape Lava X koji je angažovao Mikelanđela da oslika svod Sikstinske kapele istovremeno angažujući mladog Rafaela (Santija) da oslika donje delove zidova u čemu je ovaj briljirao – saznanje da će njegove slike biti ispod onih koje je oslikavao njegov idol i samim tim rival dovele su ga do otkrivanja novih visina u domenu njegove kreativnosti. Po sličnom principu su funkcionisali i mnogi drugi kreativci: Mocart i Salijeri, Šekspir i Marlou, Pikaso i Dali, Van Gog i Pol Gogen…

 

Mnogo je naravno i onih rivalstava koji su uništili i jednu i drugu stranu, a ona su pala uglavnom zbog zavisti. Taj princip, takođe je uveden još u knjizi Postanja gde kao direktne potomke Adama i Eve imamo Kaina i Avelja a sa njima i prvi ovozemaljski rivalitet, kao i prvo ubistvo zbog njega. I to ne bilo kakvo ubistvo, već bratoubistvo. Kao da je na samom početku ispisana krvava priča o rivalstvu u kojoj Kain koji nije mogao da podnese da se rad njegovog brata vrednuje bolje od njegovog rešava da ga ubije. Dakle, podjednako koliko može biti motivišući, rivalitet može biti i bratoubilački zbog čega i morate biti obazrivi ukoliko ga u sebi budite kao potencijalnu motivaciju u bilo kom segmentu postojanja, jer on neretko može postati nešto sasvim suprotno.Stvari sa rivalima kreću naopako obično onda kada osetite da vam se konkurent podsmeva i pre svega kada takmičenje sa njim počnete da doživljavate previše lično. Sa pogrešnim pristupom i načinom razmišljanja zdrava konkurencija vrlo lako postaje opasna opsesija ukoliko vaš rival dosledno i nadmoćnonadmašuje vaša dostignuća, a pogotovu ukoliko ih još i omalovažava. Ako do toga dođe onda nešto što je trebalo da vas motiviše može postati deprimirajuće i činiti vas potištenim. Ako vam se pak to dogodi, stručnjaci savetuju da se okružite prijateljima ili kolegama koji će vam biti podrška u takvoj situaciji ili da se jednostavno okrenete sebi samima i da motivaciju koju biste crpeli iz takmičenja sa drugima, pronađete unutar sebe samih.

 

Zaključak bi, dakle,na kraju bio da prisustvo rivala, čime god da se bavimo i kakav god uspeh želeli da postignemo, uglavnom predstavlja dobru stvar i tera nas da prevazilazimo sopstvene limite. Ako vam, dakle, manjka motivacije za nešto što radite, gotovo je sigurno da će malo zdrave, jedan na jedan, konkurencije biti upravo ono što vam nedostaje. Ipak, rivalitetu treba pristupati pažljivo. Borite se protiv opsesije a ako vam konkurencija tj. prisustvo rivala ne pruža očekivane rezultate, oslobodite se i fokusirajte na sopstvenu igru. Štaviše, mnogi uspevaju sami sebi da budu toliko dobri rivali i samim tim odlična motivacija, da im drugi, realno nije ni potreban.

 

 

Poznati rivali:

  1. Coca Cola i Pepsipredstavljaju konkurente u pravom smislu te reči, tolike da su spremni i na poslovne rizike samo kako bi pobedili svog jedinog direktnog rivala. Oni međusobno ratuju više od 100 godina i svoju borbu su čak uspeli da komercijalizuju, što je ekspanziju doživelo 80tih godina prošlog veka kada se između dve kompanije dešavalo nešto što je u istoriji poznato kao „Cola Wars“ a započelo je čuvenim Pepsijevom eksperimentom u kome ljudi sa povezom na očima isprobavaju istovremeno i Coca-Colu i Pepsi, dajući primat ovom drugom, usled čega je fabrika iz Atlante bila spremna da promeni svoj prepoznatljivi ukus, ali to ipak nije naišlo na dobre reakcije kod konzumenata.Oni, naravno, najviše ratuju na polju marketinga pri čemu se mnogi stručnjaci slažu oko toga da je dvema multikompanijama međusobni rat pored ogromne popularnostidoneo i znatne gubitke (kao jedan od takvih primera navodi se činjenica da su verovatno zaokupljeni međusobnim marketinškim ratom prevideli jednu potpuno novu mogućnost poslovanja i zarade u vidu pojave energetskog pića kome se ni jedni ni drugi nisu posvetili, pa se kao novi rival njima dvojici, istina sa drugačijom vrstom pića ali konceptualno istim principom poslovanja, pojavio Red Bull).
  2. Ford i General Motorsmanifestuju sličan princip rivaliteta na polju biznisa. Još od 1912. godine kada je osnovan GM, devet godina nakon Forda njihov međusobni rat oko prevlasti na tržištu automobila ne prestaje i vrlo je eksplicitan na polju marketinga, pored onog koji je evidentan na samom tržištu i u moto sportovima. Njihov rat, međutim, ima dobre posledice po potrošače jer se u okviru svoje borbe dve kompanije trude da nam ponude što bolje performanse automobila za manju cenu. Sa druge strane, njihova borba u neku ruku znači i njihovoj daljoj konkurenciji jer dok se dva bore, treći često preuzima slavu ili barem deo kolača, kao što je dok Ford i GM ratuju veliki deo njihovog profita na polju autoindustrije preuzela Toyota.
  3. Mcdonalds i Burger King su svoj rivalitet u početku svodili na osnovni zajednički proizvod – hamburger, po prostom principu tržišne borbe: koji je jeftiniji, koji ukusniji, bolji, veći… Kasnije se borba proširila i na druge proizvode, dok je aktuelna težnja obe kompanije da u skladu sa savremenim trendom sveopšteg konzumiranja zdrave hrane odgovore ovakvim zahtevima potrošača, što će s obzirom na njihov generalni koncept nezdrave brze hrane biti veoma zanimljivo za ispratiti.
  4. Nikola Tesla i Tomas Edison svojim odnosom su dokaz da ni naučnici nisu imuni na rivalitet i njegov motivišući efekat. Njihov, možemo slobodno reći, sukob je počeo tako što je Edison angažovao Teslu u svojoj kompaniji General Electricsda uradi redizajn generatora za jednosmernu struju, pa mu nakon obavljenog posla nije isplatio obećani honorar. Tesla je revoltiran time prešao uWestinghouse i tamo predložio novi koncept naizmenične struje koju je Edison pokušavao na sve načine da ospori, te je započeo tzv. „Rat struja“ u kome je pobedu ipak odnela naizmenična, pa je i EdisonovGeneral electricsna kraju počeo da je proizvodi. Rivalitet se nastavio između kompanija i posle smrti dvojice naučnika, ali je zato na njihov lični sukob istorija počela da gleda drugačije mada i dalje uz konstantno pitanje ko je bio bolji u svom poslu i ko je dublje izmenio način po kome čovečanstvo danas živi, pri čemu se mnogi stručnjaci slažu u tome kako bi se najrealniji odgovor u ovoj dilemi dobio kada bi se Edison posmatrao iz perspektive biznismena, a Tesla nauke.
  5. James Dean i Marlon Brando su jedni od najpoznatijih konkurenata na filmskom platnu, verovatno i zbog toga što su obojica zbog svojih dostignuće ušli u legendu ili zato što su bili među prvima u svetu filma na koje se tako gledalo. Potekli iz iste škole koja insistira na tzv. „proživljenoj glumi“ oni su krenuli sličnim umetničkim stazama i vrlo brzo postali veoma popularni što je u javnosti samo dodatno naglasilo njihovu konkurentnost. Pošto je Dean, nažalost, prerano preminuo, njihov rivalitet nije uspeo da se rasplamsa i dovede ih do neslućenih umetničkih visina, ali je on i sa svoja 3 filma uspeo u dovoljnoj meri da prezentuje svoju glumu zasnovanu na prirodnom prikazivanju emocija, što je njegovim i Brandovim fanovima pružilo dovoljno materijala da nastave da ih porede i posle njegove smrti.
  6. Bitlsi i Rolingstonsi, dva svakako najveće benda svetske rock’n’roll scene nesporno su bili i najveći rivali mada su i konceptualno i muzički vrlo različiti. Iako su desetinama godina od njihovog osnivanja i posle hiljada i hiljada otpevanih pesama svi manje više svesni podjednakog značaja i doprinosa obe grupe na polju muzičke istorije, njihovi fanovi i dan danas vole da se dele i da favorizuju jedan ili drugi bend. Ovakav koncept je u show biznisu duboko ukorenjen i gotovo da nema velikih zvezda, planetarno ili lokalno, bez adekvatnog rivala kako bi fanovi imali oko čega da se raspravljaju i dele svoja mišljenja.
  7. Agasi i Samprassu svojim rivalitetom obeležili ne samo tenis 90tih godina prošlog veka, već sport uopšte. Legenda kaže da su se prvi put takmičili jedan protiv drugog još kao deca od 8 i 9 godina na juniorskom turniru u Kaliforniji. Obojica veliki talenti i sportisti, a pritom različiti i po stilu igre i ponašanja, predstavljaju zaista jedan od najreprezentativnijih primera rivala u sportu. Karakterno smireni Sampras je bio sušta suprotnost Agasijevoj agresivnoj pojavi rok zvezde, ali je na terenu njihova borba bila borba titana usled koje su mnogi od njihovih mečeva postali, najblaže rečeno, antologijski.
  8. Đoković i Marej su među savremenim teniserima najpoznatiji rivali. I ne samo to. Njihov rivalitet preti da zaseni onaj između Agasija i Samprasa. Iako su odigrali manje zajedničkih mečeva nego na primer Đoković i Federer, koga neki, a posebno ovdašnji mediji, takođe navode kao Noletovog najvećeg rivala ipak ta titula zasluženo pripada Mareju. Ne samo zato što je Britanac samo nedelju dana stariji od Đokovića i što su zajedno tranirali u istom kampu kao juniori već pre svega zato što na to ukazuju njihovi mečevi koji oslikavaju pravu sportsku i fer borbu rivala na terenu dok su privatno oni veoma bliski prijatelji. Takav princip funkcionisanja predstavlja savršen primer potpuno zdravog i motivišućeg olimpijsko-sportskog rivalstva.
  9. Karpov i Kasparovsu svoj opštepoznati rivalitet koji je izašao i izvan šahovskih okvira najbolje manifestovali čuvenim mečom iz 1984. godine koji je trajao nekoliko dana, a završen je tako što su ga sudije prekinule jer su šahisti igrali do granica iscrpljenosti. Kasparov je tada imao 21 godinu i bio je izazivač željan dokazivanja, dok je Karpov bio na vrhuncu karijere. Njihov konkurentski odnospredstavljao je manifestaciju i tada aktuelne političke scene u Rusiji pri čemu je Kasparov simbolizovao novu Rusiju i nadiruću ideologiju Gorbačova, dok je Karpov bio pristalica starog režima Brežnjeva. Po sličnom principu oni su svoj rivalitet sa šahovske table preneli na političku kartu Evrope i tokom rata na prostorima bivše SFRJ kada je svaki od njih takođe zauzeo svoju stranu.
  10. Hilari Klinton i Donald Tramp, najaktuelniji politički rivali najbolje pokazuju zašto se, kada se govori o zdravom rivalitetu, političari uopšte ne navode kao primer takve konkurencije. U politici je čini se sve borba na život i smrt – do potpune pobede jednog takmaca nad drugim, posle koje ni jedan pobednik ne čestita iskreno onom drugom, već takoreći likuje. Uzmite kao primer bilo koje političke rivale iz istorije ili savremenog društva i shvatićete da tamo motivišući rivalitet gotovo da uopšte ne postoji dok najaktuelniji američki predsednički izbori stavljaju jasnu tačku na taj zaključak.

 

FOR FOLLOWERS...


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *