VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

DIJAGNOZA: PERFEKCIONIZAM (ESQUIRE, MART 2017)

Savršenstvo u realnom svetu ne postoji ili barem ne postoji u svojoj punojformi, teako u životu nešto radimo sa idejom da ga dostignemo to je u biti Sizifov posao, asama težnja ka savršenstvu obična iluzija pa su oni koji mu streme, manje-više nezadovoljni celog života. Ova spoznaja predstavlja nešto čega bi svaki čovek trebalo da bude svestan, a posebno perfekcionista – onaj koji u svemu što radi teži upravo teško dostižnom ili bolje rečeno nedostižnom savršenstvu života i svega što radi, stvara… Jer i pored toga što mnogi autori na polju psihologije ovu težnju smatraju sastavnim delom ljudske prirodei nešto što našem životu daje potpuni smisao, oni se slažu i oko toga da njeno pogrešno poimanje lako može da preraste u dijagnozu koju je onda potrebno na adekvatan način lečiti. To najbolje znaju oni koji su do određenog trenutka u svom životu funkcionisali po principu da sve što rade moraju da rade najbolje (umesto najbolje moguće) pa su u datom momentu spoznali da nisu u pravu i da ih takav princip tera da kroz život idu nikad zadovoljni i uvek za nešto uskraćeni.

Perfekcionizam u svojoj osnovi predstavlja težnju ka visokim postignućima u svim segmentima života i kao takav je krajnje pozitivan i produktivan, te predstavlja odliku zdrave ličnosti, sve dok ona sebi postavlja visoke ciljeve koji su u skladu sa njenim mogućnostima i kao takvi dostižni, pa samim tim svako postignuće prati i osećaj zadovoljstva zbog postignutog. To je definicija zdravog perfekcionizma jer je on udružen sa odgovarajućim sposobnostima ili talentima koje ta osoba ima. Problem nastaje onog trenutka kada onaloše proceni svoje kapacitete, pa sebi postavi više ciljeve od onih koje realno može postići ili ciljeve koje uopšte nije ni neophodno toliko perfektno odrađivati koliko je ona zamislila. Tada govorimo o nezdravom tj. disfunkcionalnom perfekcionizmu koji pored toga što osobu može blokirati u obavljanju mnogih svakodnevnih stvari može izazvati i ozbiljnija psihološka ali i fizička oboljenja kao što su napetost, anksioznost, migrene, poremećaji sna, ishrane, panična stanja i na kraju teški oblik depresije i sklonost ka suicidu. Zanimljivo je pritom da se osobe sklone perfekcionizmu istog veoma teško odriču, najčešće zato što stremeći ka savršenstvu oni neretko imaju veoma uspešne učinke što za njih predstavlja nagradu i hranu za njihov ego koji je u nekim segmentima svakako i poljuljan. Usled toga neki od njih čak i opravdavaju svoju anksioznost tj. strepnju od potencijalnog neuspeha smatrajući je neophodnom da bi bili motivisani za svoja postignuća i dostizanje samoproklamovanih ciljeva što naravno nije tačno. Sa druge strane, pojava anksioznosti je i najčešći okidač kod onih koji za razliku od prethodno pomenutih postaju svesni problema koji imaju tj. činjenice u kolikoj meri im perfekcionizam zapravo oduzima energije, usporava ih, a neretko i potpuno parališe.

Perfekcionizam koji u svom pozitivnom obliku može biti veoma dobar motivator, u onom negativnom poprima oblik teškog psihološkog oboljenja koje sa sobom vuče sitničavost, opsesivno bavljenje detaljima i preteranu samokritičnost te lako od motivatora prelazi u totalnog paralizatora. Usled opterećenja da slučajno u nečemu ne pogreše osobe sklone perfekcionizmu sklone su i tome da u nedogled doteruju i stalno iznova prerađuju svoje projekte, bilo poslovne bilo neke druge, zbog čega ponekad zaostaju u samom procesu, kasne i u sebi jačaju osećaj neuspeha ili ono na čemu rade pretvaraju u potpuni neuspeh. Posebno zabrinjavajuće jeste to što i najmanja greška može biti dovoljna da se osoba koja stremi nerealnom savršenstvu oseti promašenom kao ličnost. Drugim rečima, ukoliko se ona zabrine zbog greške i odreaguje adekvatno pokušavajući da je ispravi, to je sasvim ok. Međutim, nepovoljna varijanta i ogroman problem po jednu ličnost nastaje kada ta greška postane povod da se osoba oseti bespomoćnom i nedoraslom datom zadatku, što dovodi do toga da ona odustane i pre nego što pokuša da nađe rešenje za problem bez obzira što je možda i bila u mogućnosti da ga reši ali usled nerealnog straha toga nije ni svesna. U tom slučaju imamo dijagnozu koja je mnogo opasnija kada iz poslovnog i egzistencijalnog okruženja pređe u sferu emotivnog života jednog perfekcioniste.

Osoba sa izraženim perfekcionističkim sklonostima neretko odustaje i od većine aktivnosti i obaveza u okviru svog društvenog života, pa čak i emotivnog, iz straha da bi i tu mogla napraviti neku grešku, doživeti poraz, emotivnu bol ili fijasko bilo koje vrste. Na koncu, takva osoba je sklona inertnosti i povlačenju u sebe te odlaganju samog života iz straha da se u njemu ništa neće odvijati onako savršeno kako oni veruju da bi trebalo, najčešće nerealno. U kontekstu komunikacije i građenja odnosa sa drugim ljudima perfekcionisti takođe mogu da zaziru od druženja strahujući da se neće u društvu prikazati dovoljno dobrim (savršenim) tj. da neće ostaviti onako dobar utisak kako u svojoj sklonosti ka savršenstvu zamišljaju da bi trebalo da ostave. Oni će usled toga vrlo lako odustati od socijalnog konteksta bilo koje vrste: od izlaska u društvo gde bi mogli biti ne prihvaćeni na način na koji to očekuju, od odlaska na randevu usled straha od toga da bi mogli biti odbijeni i slično… Savremena psihologija sve više perfekcionizam prepoznaje i kao kočnicu u okviru seksualnih aktivnosti. On se kao dijagnoza javlja kod onih ljudi koji zahtevaju od sebe savršenstvo i na polju seksa pa kao zastrašujuće iskustvo vide mogućnost da omanu u krevetu što će se sa takvim razmišljanjem nesporno i dogoditi. Naime, usled prevelikih očekivanja i sumnje u sebe, muškarci neretko razmišljajući na ovaj način svoju pažnju u seksualnom odnosu fokusiraju na strah od nesposobnosti i neuspeha umesto na seksualno uzbuđenje i uživanje te samim tim na kraju bez njega i ostanu. Stoga se dešava da težnja ka savršenom vodi upravo ka suprotnom – ka nesavršenstvu i impotenciji.

Dokazano je dakle da perfekcionizam leži u osnovi mnogih egzistencijalnih i emotivnih problema i kao takav predstavlja dijagnozu koja se mora lečiti. Da bi se to uradilo potrebno je pronaći njegov uzrok tj. naličje, a u njemu se uglavnom kriju nesigurnost u sebe, stid i osećanje niže ili manje vrednosti. U osnovi, perfekcionizam predstavlja samo jedan neuspešan način na koji osoba koja mu je sklona nastoji da kompenzuje negativnu sliku koju ima osopstvenoj ličnosti. Usled toga, lečenje ove bolesti ide u pravcu stvaranja realnije slike o sebi kao pogrešivog bića koje nije i ne može biti savršeno. Veoma je važno da prihvatimo činjenicu da smo svi skloni greškama i što pre toga postanemo svesni pre ćemo sebe zaustaviti u težnji da budemo nepogrešivi izuzetak u masi pogrešivih itako prestati sebe da parališemo na putu svog daljeg napretka na svim poljima. Jer onog trenutka kada čovek prihvati sebe sa svim svojim vrlinama i manama prestaje njegova potreba da se pred drugima predstavi u savršenijem svetlu i oseća se komotniji u svojim cipelama, u bilo kom socijalnom kontekstu. Zbog toga se psihoterapijski tretman lečenja perfekcionizma odvija u pravcu jačanja pozitivne slike o sebi, radu na bezuslovnom samoprihvatanju, kao i prihvatanju i prevazilaženju stida bilo koje vrste.

Kada realno pogledamo na sve ovo, zaključak je da perfekcionizam predstavlja izvestan paradoks koji podrazumeva da što se više trudite da budete savršeni može vam se desiti da postanete upravo suprotno od toga jer sebe automatski dovodite u stanje straha od neuspeha koji vas onda sprečava ne samo da budete savršeni već i dobri u onome što ste naumili. Umesto toga za svakog od nas je bolje da prihvatimo mogućnost sopstvene greške i da naučimo da se nosimo sa njom prihvatajući činjenicu da naš perfekcionizam zapravo ne bi ni trebalo da predstavlja perfektne akcije u savršenom svetu (koji, budimo realni, ne postoji), već odgovarajuće akcije u ovom svakodnevnom, nesavršenom. S tim u vezi nema potrebe ni da budemo perfektni i najbolji u bilo čemu što radimo kako bismo inspirisali druge. Adekvatnije će biti ukoliko ljudi oko nas budu inspirisani načinom na koji se nosimo sa svim nesavršenstvima u našem životu, a njih je barem sasvim dovoljno da možemo puno njih inspirišemo.

10 POTENCIJALNIH POKAZATELJA DA SE U TEBI KRIJE PERFEKCIONISTA:

  1. Surovo ste svesni svake svoje greške i pogrešnog postupka
  2. Trudite se da budete besprekorni u svemu što radite, čak i ukoliko je u pitanju nešto što vas ne interesuje baš previše
  3. Trošite previše vremena na usavršavanje nečega što već dovoljno dobro radite
  4. Određujete apsolutne ideale. Kod vas je sve ili crno ili belo, sivo ne postoji
  5. Okrutno ste samokritični, spremni da sebe kažnjavate za svaku i najmanju grešku koju napravite
  6. Dugo se i kritički bavite svojim rezultatima ukoliko nisu ispali onakvi kavim ste ih predviđali
  7. Defanzivni ste prema kritici i plašite se neuspeha jer ona ukazuje na nesavršenosti u vama
  8. Fokusirani ste samo na postizanje krajnjeg cilja ne obraćajući pažnju na put kojim ste do njega došli
  9. Životu pristupate pod parolom: „SVE ILI NIŠTA“
  10. Svesni ste svake situacije koja bi druge mogla da navede na pomisao da ste nesavršeni

 

 

FOR FOLLOWERS...


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *