VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

POGREŠI SLOBODNO (ESQUIRE, JANUAR/FEBRUAR 2017)

Jedanprimeristorijskog ili naučnog dostignuća do koga je istraživač došao nekom greškom, verujem svakome od nas u ovom trenutku može pasti na pamet. Puno ih znamo iz domena opšte kulture. Još lakše ćemo se, verujem, sličnog primera setiti iz ličnog iskustva jer ih svi imamo. Dakle, možemo se na početku, čak i laički, složiti oko toga da greška na jednoj strani, posmatrano iz drugog ugla može biti i dobitak, slično kao što i najveća nesreća nekome može biti sreća (nikada nemojte zaboraviti da je čak i jedna od najvećih svetskih tragedija, potonuće Titanika za ribe koje su u bazenu brodske kuhinje čekale da budu pripremljene za večeru, predstavljalo spas). Istraživači, posebno oni koji se bave evolucijom ljudske ličnosti,  nepodeljeni su u stavu da svaki čovek najbolje uči iz sopstvene greške i u tome su sasvim u pravu: Greška uvek rezultira nekim novim otkrićem.

Verujem da su mnogi čuli anegdotu iz jedne od čuvenih svetskih multikompanija koju je jedan zaposlenik oštetio za 2 miliona dolara greškom, a onda došao kod svog direktora da mu preda svoj otkaz, na šta mu je iskusni CEO odgovorio samo „Nema šanse da te sada pustim da odeš, ja sam upravo u tvoje znanje uložio dva miliona“ uz to mu dajući povišicu i odgovorniju poziciju jer je bio dovoljno promućuran da shvati kakoovaj više nikada neće napraviti sličnu grešku pošto je iz ove dovoljno naučio. Po uzoru na pomenutog CEO, svaki uspešan menadžer neke kompanije, svojim zaposlenima dozvoljava grešku jer zna da će oni iz nje naučiti te i da su radnici opušteniji u poslu i produktivniji ukoliko nemaju strah od iste.

Slično tome čovek bi trebalo da funkcioniše i na privatnom polju, sam sa sobom, pogotovu što analizom ličnog iskustva i introspekcijom sigurno dolazi do zaključkakako je iz životnih grešaka puno toga naučio, ali i do onog najvažnijeg: Da je u ljudskom životu više neuspeha doneo strah od greške nego greška sama po sebi. Postavlja se onda pitanje zašto većina ljudi, a surova statistika kaže čak muškarci više nego žene, i dalje strahuju i odustaju od mnogih stvari u životu plašeći se kako bi mogli da pogreše, na polju svakodnevnog života, a emotivnog posebno?

Strah od toga da bismo prilikom nekog cilja koji želimo da ostvarimo mogli pogrešiti u nama je najčešće povezan sa perfekcionizmom koji je sam po sebi posebna tema, ovde pomenut samo kao siguran uzročnik ovog straha. Međutim, čak i ljudi koji ne boluju od perfekcionizma imaju problem sa priznavanjem greške odnosno sa ličnim suočavanjem sa njom. Oni takvi imaju poseban oblik svakodnevne patologije sa kojom se većina nas često saživi ni ne shvatajući da je period za preventivu odavno prošao, a bolest još uvek nije dijagnostikovana. Anksioznost zbog potencijalne greške najčešće je posledica konzervativnog verovanja po kome je čovek nepromenjiva jedinka, večito ili dobra ili zla. Savremena psihologija, koja nas je odavno uverila kako ne postoje samo dobar ili samo loš čovek već dokazala da smo svi sastavljeni i od jednih i od drugih osobina, dokazuje da smo kao takvi skloni stalnim promenama, pa samim tim i pogrešnim potezima. U životu ne greši samo ona osoba koja živi u jednoj konstanti, koja ne rizikuje, ali se samim tim ni ne menja. Dakle, ako želite da radite na sebi i da se konstantno razvijate u bilo kom smislu, morate biti svesni i potencijalnih grešaka do kojih će na tom putu dolaziti, ali samim tim se i osloboditi straha od njih, jer će vas u suprotnom on potpuno paralisati i ometati na putu vašeg razvoja više nego ono od čega u ovom smislu strahujete a što se možda kao takvo neće ni dogoditi.

Kao što je već rečeno, postoje empirijski dokazi da niko od nas ne može da živi a da ne greši. Međutim, razlikujemo se u tome što neki od nas priznaju svoje greške i potom se trude da ih isprave, dok neki od njih konstantno beže ne želeći da ih priznaju ni sebi ni drugima. Oni će morati pre ili kasnije da spoznaju kako je ljudski grešiti. Njihov problem da priznaju grešku prevashodno je posledica mišljenja da ih napravljena greška čini manje vrednim što je potpuni paradoks. Greška je sama po sebi postupak, a mi moramo shvatiti da postoji velika razlika između nas samih i naših postupaka. Čim postanemo toga svesni i prestanemo da se poistovećujemo sa svojim postupcima, u ovom slučaju greškama, prestaćemo da se od njih i branimo. Spoznaja da i dobra i pametna osoba može da učini nešto loše, glupo ili pogrešno predstavlja osnovu mentalnog zdravlja, ali i zdravlja in general.

Ljudi koji se povlače i beže od raznih aktivnosti ne samo u smislu poslovnih ili životnih projekata već i na polju ličnog zadovoljstva strahujući unapred kako bi mogli napraviti nešto što je pogrešno, u velikom su problemu. Generalno strah od greške predstavlja strah da ćemo zbog nečega zažaliti u procesu u koji smo se upustili, odnosno da ćemo tokom njega napraviti neki korak zbog koga ćemo nekoga ili same sebe razočarati. Greške obično izazivaju određeni stepen bola, razočaranja i besa dovoljan da već unapred od njega strepimo, često i onda kada za to ne postoje realne osnove. Paradoksalno je, međutim, to što svi ti događaji koje želimo da izbegnemo u jednom procesu stvaranja su zapravo važan segment u njemu i često ih je dobro iskusiti jer bez njih nema razvoja.

Greške u poslu, ljudi statistički najbolje podnose, dok se najteže nose sa onim koje su vezane za lični rast i razvoj, a pre svega za emotivni život. Mnogo je onih koji na primer svoju propalu vezu ili brak smatraju greškom koju su prevazišli raskidom ili razvodom. Oni su uglavnom skloni da sebi dugo prebacuju zbog ove greške i ne samo to, često se ne upuštaju u nove odnose strahujući od nove kao i od novog gubljenja vremena kako najčešće okarakterišu vreme provedeno sa osobom koja nije ispunila njihova očekivanja postavljena u startu. Ono što oni zaboravljaju jeste lična evolucija proistekla iz bilo kakvog iskustva. Paradoksalno, ali istinito, ona je najuspešnija ako proističe iz lošeg. Bolno iskustvo nosi obilje mogućnosti za rad i razvoj, ali ova spoznaja nikako ne bi trebalo da ide na naš teret već upravo na teret grešaka koje pravimo a koje su neophodne za naš emotivni, društveni i psihološki razvoj. One su osnovni deo našeg učenja.

Greška koju napravimo je zapravo jedna zamrznuta slika u prošlosti koju istini za volju vreme ne zamrzava u potpunosti, ali je prekriva te stoga ni mi nemamo potrebe njome se previše baviti osim kao važne lekcije u našem daljem razvoju. U poslu se ona najčešće plaća stresom i novcem, ali je sigurno i to da je, zatvorivši jedna vrata, neka druga otvorila.Važno je samo da se ne ostane zarobljen u gubitku već da se traži izlaz i nove mogućnosti do kojih poučeni prethodnim greškama sigurno lakše dolazimo. Strah da bismo mogli zažaliti i naša strepnja su samo slika određene greške u prošlosti, a da li ćemo se na tome zacementirati isključivo je naša odluka i kao takva posledica naših uverenja. Izbegavanje bola, ponekad i gubitka ili tuge, ukratko rečeno izbegavanje rizika zbog straha od greške, ograničava naše iskustvo i napredak. Strah od greške nas drži u zoni komfora, što nije dobro, jer tek je iskorak u nepoznato ono što katalizuje našu ličnu evoluciju. Zamislite na primer bebu koja tek uči da hoda i konstantno pada, takoreći pravi grešku, i zamislite kada bi ta beba posle samo nekoliko padova odustala od daljeg učenja. Nikada ne bi naučila da hoda niti osetila sve benefite koje hod može da donese, ali i da se daljim upornim radom, bez straha od novih grešaka, transformiše u brzi hod, trčanje, vožnju biciklom i sve ostalo… Još paradoksalnije bi bilo kada bi beba odustala od učenja hoda samo zato što se neko drugi, sa strane, smeje njenoj greški, što je većina ljudi u starijim godinama spremna da uradi. Naime, mnogi strah od greške poistovećuju sa strahom od toga šta bi drugi mogli da kažu na njihov propust što je još jedan pogrešan pogled pridaljojevolucijinjihovog mindsetau bilo kom smislu.

Najveću prepreku razvoju naše ličnosti predstavlja to što smo često u stanju da sve te greške na putu lične evolucije transformišemo u svojoj glavi u neuspeh, što je takođe pogrešno. Pojam neuspeha je zapravo samo uverenje koje naš um kreira usled naše potrebe da sve merimo. On onakav kakvim ga inače doživljavamo ne egzistira u svojoj virtuelnoj realnosti. Drugim rečima, mi ga takvim stvaramo svojim uverenjima. Koncept neuspeha je suštinski ukorenjen u mehaničke paradigme, dok ga u ljudskoj nema, ali smo mi često skloni da ponašati se „ljudski“ gotovo poistovetimo sa „biti kao mašina“ što je besmisleno. Mašina može da oslabi, da se pokvari, da doživi neuspeh, čovek ne, ali smo mi sami napravili preokret antropomorfizma kada smo neke osobine svojstvene mašinama počeli da primenjujemo, ili još gore da procenjujemo, na sebi. Ljudi za razliku od mašina mogu da uočavaju gde su pogrešili i potrude se da istu grešku više ne ponove, dakle da se razvijaju u bolju osobu u bilo kom smislu ili cilju koji su pred sebe postavili – daleko od neuspeha koji ukoliko se konstantno menjamo i radimo na sebi kod nas po svojoj opšteprihvaćenoj definiciji ne egzistira.

U našoj prirodi je da budemo eksplorativni i da se konstantno razvijamo. Ako smo uzbuđeni zbog novih iskustava i mogućnosti za rast i razvoj onda ne obraćamo puno pažnje na grešku. Sa druge strane ukoliko bežimo od toga uglavnom smo od onih koji žive sa strahom od greške i bolje se osećaju u komfor zoni nego u osećaju napretka bilo koje vrste. Kada shvatimo da smo terorisani razmišljanjima o potencijalnoj greški, gubimo mogućnost da živimo punim plućima. Važno je da shvatimo da u većini životnih situacija ne postoji jedna ispravna odluka ili put, već skup odluka od kojih bi neka mogla biti i pogrešna i toga se ne smemo plašiti. Strepnja zbog potencijalnog propusta ili fiktivnog neuspeha blokira nas u većem korišćenju životnih mogućnosti, dok nam oslobađanje od ovog straha omogućava život sa izraženijom svrhom. Stoga kada naiđete na nešto što bi u tom smislu moglo da vas uznemiri umesto da se pitate „Da li bi ovo mogla biti greška?“ zapitajte se „Da li me ovaj postupak čini autentičnim i da li je on samo moj?“. Autentičnost ne veliča strah niti apostrofira pojam greške već naprotiv naglašava život u našoj ličnoj istini i samosvesti ispunjenoj samopouzdanjem koje je oslobođeno bilo kakvog straha i osude, a grešku lako prevazilazi jer iz nje uči. Strah od greške obično ukazuje na našu osetljivost na to šta drugi ljudi misle o nama što predstavlja vrlo sputavajući način da živimo svoje živote, a onda nas to vodi i odsustvu same slobode. Na koncu, sloboda da napravite grešku simbolizuje nesputanost i otvara put lične evolucije ili napretka, in general. Jer jedino bez straha od iracionalne greške i sa veštinom da se sa potencijalnom izborite, spremni ste da gurate napred čime god se bavili i na čemu god radili.

FOR FOLLOWERS...


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *