VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

NJENO VELIČANSTVO NEDELJA (JANUAR/FEBRUAR 2017)

Ukoliko se nabilo koji način bavite istraživanjem aktuelnih društvenih okolnosti, savremenog života ili ste jednostavno samo prisutni na društvenim mrežama niste mogli a da ne primetite jedan fenomen po kome se sve više ljudi žali kako suizgubili Nedelju i kako im taj dan sve manje liči na sebe u onom smislu u kom se na njega tradicionalno gleda – kao dan za odmor, uživanje sa porodicom i dragim ljudima ili solo, odnosno dan bez nerviranja , in general. Svoj žal zbog toga što ga smatraju izgubljenim ili bunt ukoliko veruju da im je on oduzet najčešće iznose na tviteru, Facebooku isličnim platformama za prezentovanje sopstvenih razmišljanja kroz citate drugih,i to najčešće opšte poznatim rečenicama Duška Radovića ili repostovanjem sada već takođe čuvenog teksta Davida Albaharija: Vratite nam nedelju… Pitanje koje se nameće, ukoliko ste pročitali ovaj tekst ili ste se na bilo koji drugi način bavili ovom temom, jeste ko je taj ko bi trebalo da nam je vrati (ukoliko nam je ona zaista i oduzeta): društvo, okolina, neka draga osoba iz našeg okruženja ili, na koncu, mi sami…

Fenomen sličan ovom, ljudi godinama unazad imaju sa Novom godinom. Mnogi se žale kako su inju izgubili ikako im ona kao praznik više nema negdašnji značaj te samim tim ne donosi ono uzbuđenje kao kada su bili mlađitj. ona u njima ne budiosećanje radosti zbog samog ovog praznika koje bi voleli ponovo da osete , a koje najčešće vuku iz detinjstva, posebno ukoliko u ovom trenutku imaju između 30 i 40 godina.Kod starijih se taj vid nostalgije gotovo podrazumeva. Međutim, ako ste generacijski makar detinjstvom zakačili ona vremena u kojima koliko god da ste bili bogati ničega niste mogli imati u izobilju, osim za Novu godinu i druge slične praznike onda vam je jasno o čemu je ovde reč. Sa sveopštom kapitalizacijom društva i činjenicom da su vam stvari koje ste nekad imali samo u vreme novogodišnjih ili drugih praznika sada postajale dostupne svakodnevno, onda je sama Nova godina gubila na svom značaju što je dodatno ispraćeno i klimatskim promenama koje krajem decembra malo ukazuju na sve one zimske čarolije koje bi trebalo da prate ovaj praznik. Međutim, sve to ipak ne znači da se Nova godina više ne slavi te da tih dana ne bi trebalo uživati u prazničnoj atmosferi ukoliko to želimo ina način na koji želimo. Ako kažemo: Briga me za Novu godinu, za sve radosti koje mi donosi i za formalnost ovog praznika to ne znači da nam neko drugi niti bilo kakve okolnosti koje su van našeg fokusa oduzimaju mogućnost iželju da u njemu uživamo, već isključivo sami sebe udaljavamo od tog uzbuđenja, najčešće ga pretvarajući u obavezu ili nametnutu formalnost.

Po sličnom principu bi trebalo gledati i na Nedelju, tj. na ono što je ona predstavljala nekada nasuprot onome kako većina danas na nju gleda. Suštinski, ako bilo koga u svom okruženju pitate da vam kaže prvu asocijaciju na Nedelju, onda će vam svi ili nesporno između 90 i 100% anketiranih reći kako je to odmor, neradan dan, relaks, bleja… Međutim, ako ih pitate da li je zaista tako i provode, procenat pozitivnih odgovora je skoro upola manji, a ako ih pitate da li bi želeli tako da je provode, ponovo se približavate rezultatu od 100 %. Ukoliko ste uporni i želeli biste da znate uzrok zbog koga ne rade to što žele i onako kako bi želeli možete naići na odgovore koji će neretko u sebi sadržati bes ili srdžbujer ljudi zaista uglavnom veruju kako im je neko drugi kriv što nemaju makar taj jedan dan odmora, dan za sebe, dan kakav Nedelja po difoltu simbolizuje, a takvim stavom su ipak daleko od istine.

Nesporno je da se kao i kod Nove godine mnogo toga promenilo i u vezi sa Nedeljom. Ona je prevashodno u današnje vreme mnogo manje neradan dan nego što je to nekada bila, iako su uvek postojali poslovi koji su se i tada radili. Ljudi kojima je profesija takva da rade ovog dana su uglavnom na to navikli jer oni ili ne rade svaku Nedelju ili taj dan kompenzuju za neki drugi neradni. Paradoksalno, ali istinito, takvih je među onima koji se žale da im Nedelje nisu kao što su nekada bile najmanje. To nas dakle navodi na zaključak kako nije odlazak na posao ono što je učinilo da poslednji dan u sedmici za ljude više nema isti značaj kao kao pre deset, dvadeset ili više godina. U skladu sa tim ide i zaključak da ono što njima nedostaje nije ništa nametnuto savremenim načinom života, iako bi realno moglo biti, već prevashodno osećaj koji bi trebalo da je u njima samima kao i atmosfera koju bi trebalo sami da grade. U prevodu, krivac za to što Nedelja za njih više ne predstavlja Nedelju nije neko drugi niti okolnosti koje su im nametnute već upravo oni. Primera radi, Albahari u pomenutom tekstu za koji se nostalgičari najčešće hvataju navodi kako ranije Nedeljom maltene niste mogli da kupite ni hleb, a danas možete šta hoćete. Međutim, ni takve stvari ne bi smele da oblikuju naš doživljaj jer mi biramo da li ćemo nedelju provesti onako kako Albahari kaže: na tradicionalnom nedeljnom porodičnom ručku, u šetnji na Avali ili ćemo jeumesto toga provesti u nekom  bučnom i prezagušljivom tržnom centru u kome se više stvari vezanih za kupovinu dešava Nedeljom nego bilo kojim drugim danom u sedmici, odnosno da li ćemo svoju Nedelju provesti za računarom čitajući ili komentarišući i što treba išto ne treba te odrađujući nešto od posla što nam je neophodnoza ponedeljak ili ćemo umesto svega toga uživati sa svojom porodicom, voljenom osobom ili, ako je to ono što želimo, sami sa sobom. Bilo kako bilo, vremena se menjaju, okolnosti nesporno, ali Nedelja takva kakvom je svi doživljavamo je samo naš dan i moramo je provesti onako kako sami želimo. Na koncu, čak i ako bismo želeli da Nedelju kao takvu menjamo za neki drugi danu sedmici i to je naša odluka. Ono što je u svemu tome najvažnije jeste da imamo makar taj jedan dan koji će nam poslužiti da se relaksiramo i odmorimo od svega što nam tokom ostalih šest crpe energiju, ako već nismo u mogućnosti da sebi priuštimo i više od toga, makar još samo i Subotu.

Da rezimiramo, oni koji veruju kako su i taj jedan jedini dan za odmor izgubili ili im je oduzet greše prevashodno u tome što misle da je ono što im je oduzeto slobodno vreme, pa samim tim iosećaj, što je miljama daleko od istine. Osećanje, koliko god mi to ponekad možda i želeli,  ne može da se izgubi već samo da se potisne duboko u nas i da zatrpano nekim drugim osećanjima, problemima ili obavezama kojima dajemo primat, čami u nama čekajući da ga ponovo probudimo dok mi lutamo tragajući za njim misleći da smo ga izgubili, a za sve smo zapravo sami krivi. Ljudi su sami  sebi oduzeli Nedelju i taj jedan jedini dan za odmor, baveći se i tokom njega svim onim stvarima koje bi trebalo da budu vezane za sve ostale dane u sedmici.Stoga bitrebalo da se, metaforično rečeno, u Nedelju manje bave ponedeljkom i onim što ih tamo očekuje jer kada bi se u nedelju potpuno isključili od svega što ih muči, nervira, tišti, možda bi je ipronašli.Bilo da tražite sreću u Nedelji ili bilo čemu drugom, najvažnije je da ste potpuno prisutni i opušteni u datom trenutku a jedina prepreka tome jeste razmišljanje o budućnosti što je osnovni uzrok anksioznosti i svih drugih slicnih stvari koje nam ne dozvoljavaju da uživamo sada i ovde i da nasuprot tome veličamo trenutak koji je prošao tj. budemo nostalgični pošto je prošlost, kakva god bila, prošla, pa je samim timdefinitivna i tamo više nema nikakve misterije. Neizvesnost se pak nalazi u budućnosti i kao takva jedina može ometati našu trenutnu sreću, uživanje u trenutku i u danu odmora ako previše razmišljamo o nečemu što bi moglo da se desi a možda i ne mora jer ono što nam kvari sreću i trenutak spokoja jeste razmišljanje o problemima a ne sama realnost. Nedelja, ako joj već težite onakvoj kakva po tradicionalnoj definiciji jeste,treba da isključi bilo kakav nespokoj što možete samo ako vam je tog dana (mada bi se trebalo potruditi da tako bude I svakog drugog) duša mirna a fokus na lepim stvarima i osećaju vašeg potpunog zadovoljstva.

FOR FOLLOWERS...


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *