GEJ IKONE VS. GEJ GENIJI (OPTIMIST KOLUMNA, JUN 2016)


Sociolozi savremene kulture gej ikonu definišu kao osobu koju prihvate i u velikoj meri popularizuju pripadnici LGBT populacije. Gej ikona može biti bilo ko ali su to gotovo po pravilu  glamurozne žene, ponekad kitnjaste, što mnoge istraživače navodi na razmišljanje zašto je to tako. Odgovor se, međutim, nameće sam po sebi. Taj glamur, raskoš i kič predstavljaju ekstreme  ženskog razmišljanja kada je reč o vizuelnom. A kada neko nešto želi i to ne može da ima, onda svojom naklonošću odlazi u krajnost. Tako je i sa gejmuškarcima koji razmišljajući o ženskim lepotama odlaze u ovu. Među prvim gej ikonama odabranim po tom principu bila je Judy Garland, nakon čega su se na toj poziciji pojavljivale razne slične pojave od Lajze Mineli i Barbare Strejsend, preko Madonne i Cher, do Lady Gage globalno ili recimo Jelene Karleuše lokalno.

Iako se smatra da je ovaj odnos međusobnog prihvatanja, popularizacije  i podrške između gej ikona i gej populacije uzajaman, surova statistika ne ide u prilog ovoj tezi. Jedino što je tu uzajamno je naklonost, mada ni to ne mora biti nužno tako. Mnogo je naime gej ikona koje LGBT populaciji nikada nisu u istoj meri uzvratile za naklonost i popularnost koju su zahvaljujući njima dobile. Štaviše, mnoge od njih  nikada javno nisu ni podržale gej populaciju i pored statusa koji im je dodelila, dok su ih neke čak i osuđivale.  Setimo se recimo Donne Summer koja je bila prva gej ikona underground gej disco scene, a potom izazvala gnev onih koji su njenu muziku najviše popularizovali izjavivši sa pojavom AIDS-a kako je to kazna za njihove homoseksualne sklonosti. Kasnije je ovaj radikalan stav ublažila shvativši koliko joj od kažnjenih u velikoj meri ovise popularnost i karijera. Mnoge njene koleginice su odmah shvatile prednost popularnosti među  LGBT populacijom, te su je svesredno koristile trudeći se da uzvrate u meri u kojoj im to njihovo delovanje omogućava, ali su samo retke to činile u potpunosti jer u svojoj kalkulaciji uvek moraju računati i na onaj deo publike koji nije naklonjen istopolnim odnosima te ih na ovaj ili onaj način osuđuje, što  je samo jedan od razloga zašto su naklonost i podrška o kojima je ovde reč često vrlo jednostrane.

Ukoliko već gej ikone takve kakve su ne doprinose u dovoljnoj meri prihvatanju gej populacije i tolerantnom odnosu prema njoj od strane homofobnog društva, postavlja se pitanje ko bi to mogao činiti a da ima istu dozu popularnosti kao gej ikona medju gej populacijom. Ako je verovati sociolozima savremenog društva u tom kontekstu na scenu bi trebalo da istupe gej geniji. Ovaj termin nije u zvaničnoj upotrebi kao što je slučaj sa gej ikonama i za njega ne postoji sociološka definicija ali je ušao u upotrebu sa objavom istoimene knjige V.H.Kaja u kojoj se autor bavi životima istorijskih ličnosti i umetnika znamenitih po nezaboravnim delima, ali uglavnom nepoznatih po onome što njihovi biografi neretko prećutkuju – po otvorenoj ili prikrivenoj homoseksualnosti. A u istoriji je jako puno onih sa homoseksualnim sklonostima koji su se svojim radom i delovanjem izdigli do nivoa genija. Međutim, o njihovoj seksualnoj orijentaciji saznavalo se tek posthumno, a ako govorimo o nekim istorijskim ličnostima za njihove seksualne preferencije se saznavalo stotinama godina kasnije. Kod mnogih od njih to ni danas nije zvanično potvrđeno, iako je empirijski utvrđeno, jer moderni biografi i dalje teže da zanemare ili makar minimalizuju činjenicu da su neke od velikih istorijskih ličnosti imale homoseksualne sklonosti. Paradoksalno je da su mnoge od njih u svom vremenu otvoreno ispoljavale svoje gej sklonosti živeći u takvim vremenima kao što su recimo  Antička Grčka ili renesansa, ali su njihovi biografi i drugi istoričari koji su se bavili njihovim životima taj podatak skrivali jer su nakon tih slobodoumnih vremena uvek dolazile epohe u kojima je ono što je u prethodnoj bilo normalno i deo osnovnih ljudskih sloboda u sledećoj postajalo potpuno neprihvatljivo. Zanimljivo je i to da je istoričarima koji se bave seksualnim orijentacijama istorijskih ličnosti mnogo lakše da to pripišu nekoj negativnoj ličnosti kao što su na primer  Hitler ili Staljin, nego nekom geniju poput Šekspira ili Mikelanđela.

Pomenuta knjiga V.H.Kaja je imala za cilj da ukaže na činjenicu kako je homoseksualnost česta kod izuzetno talentovanih i genijalnih ljudi poput Leonarda, Čajkovskog, Prusta, Bajrona, Vitmana, Aleksandra Velikog. Nešto slično je, kao što svi znamo tvrdio i Frojd: „Moramo se složiti sa Blohom koji kaže da su mnoge istaknute ličnosti bile homoseksualci, čak apsolutni homoseksualci“. Međutim i pored svesti o svemu ovome teško će čak i danas neko u prvi plan istaći homoseksualnost nekog od istorijskih velikana. Podjednako paradoksalno, isto važi i za savremene umetnike.

U današnjem vremenu kada smo još uvek stisnuti u stegama lažnog morala i ponovo se učimo toleranciji, ljudi koji imaju status genija, a gej su, ovaj drugi status i dalje (ne)vešto kriju. Stoga ni ne treba da čudi što su umesto njih na pozicijama gej ikona i dalje  glamurozne žene sa početka priče, koje su zarad ličnog uspeha spremne na sve, te samim tim i činjenicu da ih LGBT populacija posmatra kao svoje ikone  više koriste za podizanje sopstvene popularnosti nego svesti o gejevima i njihovim potrebama. I to je u neku ruku sasvim logično. One status gej ikone nisu tražile, osim ako su se prikriveno za njega borile znajući šta im može doneti, ali ako su ga već dobile svakako će ga koristiti i za sopstvenu promociju, pre nego za tuđu. Istovremeno, koliko god da su popularne i koliki god uspeh da su postigle te ličnosti su od statusa genija udaljene skoro podjednako kao i od gej statusa. Stoga oni od kojih se očekuje da urade najviše na popularizaciji gej prava i ravnopravnosti jesu gej geniji ili oni koji teže da ovo drugo postanu, a podrazumeva se da prvo već jesu. Tek kada oni počnu izlaziti iz ormana i pokazivati kako to što su gej ne umanjuje njihovu genijalnost (štaviše u mnogim slučajevima  je i uzrokuje) i tek kada gej ikona i gej genije budu jedna ista osoba, tek tada možemo konstatovati kako smo na putu postizanja potpune ravnopravnosti i prihvatanja LGBT populacije na pravi način bez estradnih i reality ispada koji sa sobom neosporno nose i negativan kontekst. Ukratko rečeno, ako neko ko ima status genija ne može homofobima i ostatku društva da pokaže kako to što je gej ne umanjuje njegovu genijalnost, čak naprotiv, onda se to ne može očekivati ni od skandalozne poluomražene estradne zvezde.


PROČITAJTE CEO BROJ OPTIMISTA (click on image):


FOR FOLLOWERS...


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *


%d bloggers like this: