VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

BRAK KAO INSTITUCIJA – DA ILI NE? (ESQUIRE, MAJ 2016)

Koliko puta ste u poslednje vreme čuli rečenicu: „Brak je prevaziđena institucija“? Da ne brojimo. Drugo pitanje je tu svakako mnogo važnije: Koliko je i da li je ova opservacija tačna?

Brak se kao instutucija razvio mnogo ranije nego što doseže naša pisana istorija. Teorije o njegovom nastanku se stoga temelje uglavnom na etnografskim podacima i antropološkim istraživanjima koja su dovela do zaključka  kako je on nastao ne bi li se sprečilo endemsko nasilje u okviru praistorijskih plemena. Takav uzrok nastanka, nažalost, nije isključio kasniju pojavu nasilja u samom braku. U početku se on temeljio na lokalnim običajima i kao takav je egzistirao sve do XVI veka kada Rimokatolička crkva uvodi pravilo po kome je brak bio važeći samo ukoliko je sklopljen pod okriljem crkve. Dva veka kasnije revolucionarna Francuska je u sklopu opšte sekularizacije pravo sklapanja braka sa Crkve prenela na državu i tako nastaje građanski brak koji se potom sve do sredine prošlog veka kao takav implementira u sve evropske države i šire. U različitim kulturama i danas postoje određene razlike u poimanju braka i njegovom obliku, kao i zakonskim odredbama koje ga regulišu, ali generalno brak predstavlja formalan odnos koji definiše pravila uzajamne privrženosti između dve osobe, prevashodno muškarca i žene, a poslednjih godina u velikom broju zemalja i odnos dve osobe istog pola. Kao takav on poslednjih godina proživljava značajnu reformaciju usled koje i dolazimo do toga da sve manje ljudi ima veru u njegovu institucionalnost.

Svi oni socio-ekonomski trendovi koji su doveli do seksualne revolucije, doveli su i do toga da tradicionalni vid bračnog funkcionisanja doživi preobražaj. Pre svega, krucijalnu ulogu na tom polju je odigrala jednakost. To se najpre odnosi na izjednačavanje statusa muškarca i žene u samom braku postignuto ženskom borbom za ravnopravnost polova, a potom i omogućavanje istopolnih brakova. Kada govorimo o tradicionalnom braku između muškarca i žene, on je odavno izašao iz okvira tradicionalnosti koja podrazumeva muškarca na čelu bračne zajednice. Žene danas ne samo da nisu u ekonomskom smilu zavisne od muškaraca, već su i seksualno  mnogo slobodnije. Kao takve, one plaše mnoge muškarce koji na vezivanje za takvu ženu gledaju kao na nesigurnost. Ovakav pogled na stvari, verovatno je jedan od uzroka verovanja da je brak prevaziđen. Međutim, ima i mnogo muškaraca koji na ovu stvar gledaju znatno racionalnije i upravo u ekonomskom osnaživanju žena vide potencijal za dobar brak jer više neće sve obaveze (prevashodno finansijske, ali i bilo koje druge) biti samo na njihovim plećima.

Još jedan uzrokpitanja o prevaziđenosti braka jeste češća pojava instant brakova koji se završavaju pre nego i započnu. Razlog tome bi mogla biti činjenica da se danas veliki broj brakova sklapa nakon vrlo kratkog poznanstva među partnerima, neretkonakon upoznavanja putem društvenih mreža. Sa tim u vezi neki stručnjaci prognoziraju kako bi do 2020. godinečak60 do 80 procenatabrakovamoglo da budeposledicaintimiziranjaprekodruštvenihmreža, a da bi od toga najmanje 20 postobilospremno da kažesudbonosno DA iosobikojunikadanijevidelo, većisključivonaosnovuvirtualnekomunikacije. Ististručnjacidaljepredviđajuivećiprocenatrazvodajerovakonastaliodnosinajčešćenisuuopšterealnivećproduktnašemašte o osobisakojomvirtuelnovodimoljubavinismo u stanju da spoznamonjene mane. Ovakvevezesuishitrene, brakovinestabilniinajčešćepropadajučim se partneriboljeupoznaju, aliostavljajudubljeemotivneranenegoraskidivezanastalih u realnimokolnostima, jersavirtuelnimpartnerombrzostičemoutisak da je to našasrodnadušainašasudbina, pa je isuočavanjesaneuspehombolnije. Bilokakobiloovoistraživanjemoždai ne bitrebalouzimatikaonešto u potpunostirelevantnojersmo u decenijamaizanas, posebnonaovomnašemprostoru, imaliveomauspešnebrakovenastaleizprovodačijskihmarifetluka, gdesu se ljudivenčavaliiupoznavalitekprvebračnenoći,akoji se u pojedinimkulturama, pa čaki u nekimkrajevimanašezemlje,primenjujuidandanas.

Zabrak je pre svegavažandogovoripostavljanjepravilafunkcionisanja.Satim u vezijednadrugastatistika, zarazlikuodprethodne, jestemnogoverovatnija. U pitanju je istraživanjekojekaže dačak 54 procenataparovamlađih od 40 godinabrakzasnivasakolegomodnosnokoleginicomsaposla, pričemukaonajčešći argument zatakvuodlukunavodečinjenicu da mnogovremenaprovodezajednoi da su se dobroupoznaliizavoleli. Naravno, takvibrakovimogu da buduvrlosrećniiuspešniposebnoštoisteprofesijebirajusličnikarakteri, a negdeiistashvatanja.Upravo u ovomviduvezivanjadvojepartnera u bračnojzajednicitrebatražiti model budućegopstankainstitucijebraka.

Ono što će sigurno ostati kao karakteristika bračne zajednice  jeste funkcionisanje po principu pravila. Nekada ih je definisala crkva, pa onda država, a potom država i bračni partneri zajedno dok će na kraju verovatno doći do toga da će njegova pravila definisati upravo oni koji po njima i funkcionišu, muž i žena sami. Stoga uopšte ne bi trebalo da nas začudi ukoliko jednog dana svaki par bude pisao svoja personalna pravila bračne zajednice baš kao što danas njegove ekonomske odlike definišu predbračnim ugovorom. Mnogi su skloni verovanju da je predbračni ugovor ubio ljubav, ali ga čak i neverne Tome sve više prihvataju. Suština je zapravo da su ljubav i dogovor dvoje ljudi koji u brak stupaju najvažniji temelji na kome on kao institucija počiva, tako da će  sve dok bude ljubavi i partnerskog odnosa biti i braka koji će verovatno samo doživljavati preobražaj u vidu novih porodičnih formi. Sa tim u vezi konačni zaključak i odgovor na pitanje sa početka priče bi glasio da brak kao institucija nije prevaziđen, ali da je definitivno prevaziđena njegova tradicionalna forma.

Aktuelna sociološka podela braka podrazumeva njegove tri vrste. Prva krajnost su tradicionalni brakovi sa konvencionalnom podelom gde je muškarac glavni, dok drugu predstavljaju tzv. peer marriages gde među bračnim partnerima vlada potpuna jednakost dok su treća vrsta brakova oni koji predstavljaju prelazan oblik između dve pomenute krajnosti. U ovoj trećoj vrsti bračne zajednice, parovi neguju jednakost, ali je veći deo najvažnijih odluka (prevashodno finansijskih) i dalje na mužu i ovo je princip po kome najverovatnije danas funkcioniše najveći broj brakova. Budućnost braka kao institucije, veruju sociolozi, ipak treba tražiti u peer marriages konceptu. Ti brakovi, zasnovani na prijateljstvu i poverenju, na dobrom poznavanju partnera, na njihovim sličnim karakteristikama, na podjednakim vrednostima i zajedničkim iskustvima, najlakše  mogu opstati u brzom vremenu u kome živimo i u kome je težnja ka individualnosti i slobodi izraženija nego ikada pre. U takvom sistemu vrednosti jedino partneri koji se odlično poznaju, veoma dobro razumeju i pre svega otvoreno komuniciraju o svemu mogu računati na brak koji traje. Jedino oni, uz poštovanje individualnih želja mogu izgraditi, ali i ispoštovati  pravila koja sami postavljaju a na kojima njihov brak kao institucija koja štiti njihova prava i slobode, ali i uzajamnu ljubav, može opstati i nastaviti da egzistira.

FOR FOLLOWERS...


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *