VETAR JE BRZ ZATO ŠTO JE SLOBODAN

GEJ RIJALITI – NAREDNI KORAK (OPTIMIST KOLUMNA, DECEMBAR 2015)


Nije davno bila 2006ta godina kada je rijaliti program najpre u formi Velikog brata stigao u Srbiju. Mišljenja su, kao i oko svakog drugog fenomena na ovim prostorima, bila podeljena u dva tabora. Na jednoj strani su bili oni koji su ga hvalili ne samo kao dobar vid zabave već kao odlično sredstvo za razvoj socijalne inteligencije, dok su na drugoj bili oni koji su ga svesredno osporavali. Zajedničko im je bilo samo to da su ga, manje ili više, i jedni i drugi gledali. Pritom je i na jednoj i na drugoj strani bilo i onih koji su ga pratili potpuno površno i onih koji su ulazili u mnogo dublju psihološku analizu procenjujući trenutnu situaciju koju gledaju i stavljajući sebe u dati kontekst, koristeći ga tako za razvoj sopstvene ličnosti što je verovatno jedini ispravan pristup kada je u pitanju ova forma TV programa. Naime, dok gledamo Velikog Brata ili bilo koji drugi rijaliti program deo našeg mozga koji prati emocije drugih ljudi pažljivo analizira izraze lica i suptilne promene u ponašanju učesnika. Pritom, emocije koje na taj način analiziramo nisu odglumljene kao u tradicionalnim filmovima i serijama nego prave emocije, one koje se zaista dešavaju. Upravo na taj način možemo razvijati sopstvenu socijalnu inteligenciju.

Tako je, međutim, bilo na početku. Za manje od deset godina rijaliti program je postao nešto potpuno drugačije, mada i dalje može poslužiti pomenutoj svrsi. Danas je on deo globalne mašinerije za hiperproizvodnju zvezda kratkog daha uz Instagram i druge slične fenomene savremenog doba. I tu nema ništa neosporno. Svako, naime, ima pravo da radi šta hoće, pa i da se proslavi onako kako sam želi. Mi koji smo sa druge strane ekrana, odnosno monitora računara ili displeja mobilnog telefona, odlučujemo da li ćemo ili nećemo biti konzumenti toga što nam se plasira i načina na koji nam se to plasira. A, složićemo se verovatno svi, način na koji se danas najlakše dolazi do 5 minuta slave i to doslovno 5 MINUTA, daleko je od svih normativa lepog vaspitanja i kulturnog ponašanja. Biti obrazovan, kulturan i fin Ivanu Ljubi je 2006te još i moglo da prođe dok bi se danas on teško izborio za svoju poziciju u moru u kom vešto plivaju jedino Stefani, Diskrecija, Gastoz, Oro i ostali njima slični. Za njih upaljena kamera, kao i za svaku drugu normalnu, običnu, rijaliti osobu predstavlja signal da pokažu najbolje od sebe. Međutim, njihovo najbolje mereno najosnovnijim kriterijumima pristojnog ponašanja zapravo je najgore što jedna osoba može da pruži. Gora od njihovog ponašanja samo je činjenica da to što rade dobro prolazi. Trebalo nam je samo par godina da od sablaznutosti ljubakanjem ispod jorgana dvoje učesnika Velikog brata dođemo do live seksa u prime time programu, a potom i do rijalitija za koji su regrutovani učesnici od kojih se jedino tako nešto i može očekivati. Sam seks, koliko god eksplicitan u rijalitiju bio, najbezazlenija je stvar koja se tu može videti u gomili drugih prostakluka i vulgarnosti. Štaviše, ako su već kao učesnici odabrani zgodni i (ne)zgodni mladi ljudi puni snage i energije trebalo bi da se zabrinemo ako među njima ne padne neki seks s obzirom na to šta sve drugo u ovim programima pada. Moralne vrednosti, više od svega.

Shodno ovakvoj postavci stvari na srpskoj televiziji, jer sada gotovo da nema nacionalne TV frekvencije bez rijalitija sa gore pomenutim karakteristikama, postavlja se pitanje da li je Srbija spremna i za seks dva muškarca u rijalitiju, za početak makar samo ispod jorgana? Da bi se na to pitanje odgovorilo treba se zapitati ko je publika koja te rijalitije gleda, ali prevashodno ko ih emituje odnosno kreira. Jer da se razumemo, rijaliti ni u tom smilu više nije rijaliti. Prvobitna ideja tvorca ovog formata je bila da se publici ponudi stvarnost umesto drama koje kreiraju pisci, scenaristi, reditelji, ali je danas rijaliti stvaran samo zato što se dešava u stvarnom vremenu. Mimo toga on je više režiran nego jedna pozorišna predstava. U samom startu imamo postavku aktera smeštenih u neprirodne uslove, izolovane od stvarnog sveta i kao takve izložene pogledima javnosti, ličnim i međusobnim konfliktima. Dalje tu su i sami akteri često bolji glumci od onih koji se pojavljuju na daskama koje život znače, jer to je njihova scena i mnogi od njih su tu došli sa ciljem, bilo da je on materijalne prirode, bilo da je u pitanju želja za slavom usled koje su spremni na sve, a prevashodno na prodaju sopstvene intime. Kroz situacije koje se među njima dešavaju oni nam pokazuju da ih produkcija nije bez razloga tu dovela jer oni potpuno odgovaraju zadatku zbog koga su dovedeni – da zgroze, šokiraju i pokažu svoje najbeskrupuloznije porive u odnosu na koje seks dva muškarca, generalno, izgleda bezazlen kao poljubac dvoje glumaca u nekom holivudskom filmskom klasiku. Svojim ponašanjem oni stvaraju iluziju one ružne stvarnosti kojom smo okruženi. I upravo u takvoj postavci stvari leži odgovor na pitanje zašto u rijaliti programima u Srbiji barem još neko vreme neće biti seksa između dve osobe istog pola osim možda u naznakama.

Hteli mi to da priznamo ili ne, svaki rijaliti koji se trenutno emituje na na našim televizijama slika je zemlje u kojoj živimo. Od Velikog brata koji diktira pravila igre, pa nadalje. Starlete, bivši kriminalci, propali političari, skandalozne internet senzacije i ono malo ojađenog naroda koje još i razmišlja normalno, ali u rijalitiju u kome se pojavljuje ne može tako i da se ponaša jer su pristali da srozaju i svoj integritet i moral ne bi li došli do nešto malo novca kako bi  prehranili svoju porodicu, slika su i prilika Srbije. Shodno tome, u rijalitiju se sporadično pojavi i neki javno deklarisani pripadnik gej populacije, ali tek kao potvrda da i oni postoje i to samo onda kada je produkciji potrebno da skrene pažnju sa neke druge teme ili da podigne svoju gledanost, ali po pravilima koji njoj odgovaraju. Gej je tu, prihvaćen je od strane ostatka rijaliti ekipe, pa i publike, ali on ne može u potpunosti ispoljiti i zadovoljiti svoje potrebe i želje. Čak i ako se nalazi u rijalitiju u kome njegove heteroseksualne kolege učesnici istog programa pokazuju svoje najanomalnije seksualne porive koji su često na granici sa patologijom, njegove seksualne sklonosti se moraju dešavati iza zatvorenih vrata. Usled toga smo i u najeksplicitnijem i najskandaloznijem (ne samo po pitanju seksa) od svih rijalitija koji se trenutno kod nas prikazuju imali samo jedan nagoveštaj seksa između dva muškarca, ali se i on, ukoliko ga je uopšte i bilo, dešavao u toaletu. Bilo da produkcija smatra da je on jedino kao takav prihvatljiv, bilo da ona na taj način opipava puls publike želeći da vidi dokle u svom egzibicionizmu može da ide on se i dalje odvija po Palminom principu „gej je ok dok je sobni“. E sad, da li će gej populacija izaći iz te sobe u samom rijalitiju najviše zavisi od njenih predstavnika u ovom formatu, a čini se da se od njih ni u TV programu ne može puno očekivati kao ni van njega. Da li je u pitanju strah, loš izbor predstavnika populacije ili  nešto treće, to je posebna tema. Tek, produkcija bi ukoliko shvati da od njihovog seksa ima koristi pristala da emituje čak i to, a publika bi to isto sigurno progutala jer je u prethodnih nekoliko meseci pokazala kako guta mnogo eksplicitnije i za normalan TV program neprihvatljivije stvari. Ako nikako drugačije, a ono po već ustaljenom principu u Srbiji: Svakog čuda za tri dana dosta. Dakle, braćo gejevi, došlo je i vaših 5 minuta, i to u prime time-u, na nacionalnoj frekvenciji, pa ako ste dovoljno egzibicionistički nastrojeni i željni takvog vida slave, izvolite…


PROČITAJTE CEO BROJ OPTIMISTA (click on image):


 

FOR FOLLOWERS...


Leave a Reply

Your email address will not be published. Required fields are marked *